Трошак за који путници ништа не добијају

„Пре две недеље, после дуже времена ишао сам код рођака у Зрењанин. Пошто сам журио да што пре уђем у аутобус, на шалтеру БАС-а нисам видео шта сам платио на повратној карти која је коштала укупно 790 динара. Тек када сам сео у аутобус пажљивије сам погледао. Пријатно сам се изненадио када сам схватио да ме је карта за повратак из Зрењанина коштала само 180 динара, али сам се шокирао када сам запазио да су ми за станичну услугу наплатили 110 динара и то са попустом, пуна цена је 170 динара. У реду, ја сам журио, али какву услугу путник добија на перонима БАС-а за те паре?”, запитао се суграђанин Алекса Бојић.

Овај путник могао би да се сматра срећником јер они који перонску не плаћају уз купљену карту, односно на БАС-ове пероне улазе само да би нешто послали аутобусом или да би неког испратили, већ дуже за то морају да издвоје 180 динара.

За путнике који перонску, односно станичну услугу, плаћају уз путничку карту, њена цена зависи од одредишта. Док за Зрењанин кошта 110 динара, за Зајечар је 170.

А на питање шта путници за плаћену перонску добијају, најконкретнији одговор је – ништа.

За коришћење тоалета на БАС-у путници морају да плате 50 динара, ако кафом или водом желе да се освеже док чекају долазак аутобуса и то морају да купе, пртљаг сами уносе колико год да је тежак, а и када уђу на перонски део врло често се деси да немају где ни да седну. Све то срди и суграђанку Јану Вучинић која бар једном месечно одлази у завичај у југозападну Србију.

– Кад кренем натоварена торбама, имам две опције. Да се код споменика у Жаркову лактам са корисницима градског превоза за место на коме ћу сачекати аутобус ка Прибоју или да одем на главну станицу. А ако одем тамо то већ подразумева знатно скупљу карту. И кад им дам паре за перонску, очекујем да за то добијем и неку услугу. Али, не. Чак ни коришћење тоалета није урачунато. И не дај боже хитне ситуације, јер ако изађеш, онда ћеш се три сата са обезбеђењем убеђивати да им докажеш да си перонску већ платио. Торбе носиш сам, ни ту те нико не услужује. И за шта  онда плаћам? За удисање ваздуха? Трошим им асфалт – пита се Јана Вучинић.

Што се перонска карта плаћа, из БАС-а као и претходних година нису одговорили, иако смо им питања на ову тему упутили пре више од недељу дана. У оно мало ранијих покушаја да се објасни шта се плаћа том картом, у БАС-у нису били баш уверљиви. Указивали су да перонска подразумева жетон за улазак на пероне и резервацију места, да се на тај начин старају и о сигурности путника, да на пероне не би улазили они који не морају. Али тек ово оправдање не пије воду. Обезбеђења има, али на пероне БАС-а може да уђе било ко, сведоче путници.

– Недавно сам брату слао аутобусом огромну торбу пуну књига. На шалтеру сам купио жетон од 180 динара да бих ушао на перон и предао возачу торбу. Мислите да ме је неко проверавао зашто улазим са торбом без путничке карте, шта ми је у торби или зашто сам са перонског дела изашао два минута касније без торбе – указао је студент Иван Јовановић.

У БАС-у су у ранијим покушајима демистификације цене перонске карте истицали да њихова станица припада првој категорији, да ради без престанка и да на њој постоји пошта, банка, обезбеђење, киосци и угоститељски објекти, али су заборављали да подсете да се већина набројаних услуга додатно плаћа.

Ако се зна да БАС-ова станица има 40 перона на којима се аутобуси у најпрометнијем делу дана смењују на 10, 15 минута, а да је просечна попуњеност сваког аутобуса 25 до 30 путника, јасно је колико се новца сваког сата слије само од наплаћене станичне услуге. Тај новац, како су раније наводили представници БАС-а, намењен је за сређивање станице, чишћење, давање информација...

БАС нема конкуренцију у престоници када је реч о станици која пружа сличну врсту услуге, али то не значи да путници нису пронашли решење да би избегли непотребни трошак.

Они који иду ка Банату аутобусе већ годинама чекају на Палилули, путници који одлазе у Бачку и Срем укрцавају се у Главној у Земуну. На пут за исток, југоисток и југ Србије међуградски превоз се чека код Мостарске петље или код Сајма, а део Сремаца, Мачвани и путници за Републику Српску у аутобус улазе код „Сава центра” и код Студентског града.

– Скоро сваке недеље идем кући у Шабац и није ми мрско да са Звездаре одем до „Сава центра”. Ови наши превозници су се изверзирали па се утркују чији бус ће да наиђе минут раније и да покупи више путника. Код „Сава центра” последњих година ординирају и некакви „друмски пи-арови”. Они врбују и сакупљају путнике да не би ушли у конкурентски аутобус. Мени је све једно, јер кад не платим перонску, путничка ми је свакако јефтинија – наводи студент Душан Савић.

У зависности од дела града из кога је путник, до неких од поменутих стајалишта потребно је прилично времена да се дође. Али, уштеда на станичној услузи није за бацање. За те паре могу пред пут да се купе кафа и сендвич. Ко више воли, може и пљескавицу или четврт бурека да пазари, а љубитељи књижевности две добре половне књиге за читање у превозу. Ваља знати да су и поједини превозници смислили цаке да привуку путнике па последњих година у аутобусима деле воду, деци слаткише, а бежични интернет се код доста њих подразумева. Све то за путнике је много конкретније од перонске услуге на главној аутобуској.

Нишлије беснеле због 300 динара

Није БАС рекордер по невероватно високој цени перонске карте. Врло висока цена, и то ни мање ни више него 300 динара, пре две године је расрдила бројне Нишлије на њиховој аутобуској станици. Тај износ утврђен је за оне који улазе на пероне, а не путују. Вештији у математици досетили су се и уместо карте за улазак на перон куповали путничке карте јефтиније од 300 динара.

На станицама у различитим деловима Србије годинама важи и неписано правило да ако је управљач односно власник станице уједно и ауто-превозник он станичну услугу не наплаћује за путнике који имају карте за његове поласке. Али, ако путник на истој тој станици купи карту неког другог превозника – перонска карта се наплаћује. На такву ситуацију се годинама жале путници у Зајечару, Шапцу, Зрењанину… питајући се шта то боље они добијају на перону од путника којима станична услуга није наплаћена.

Комисија за заштиту конкуренције у неколико наврата претходних година се бавила проблемом злоупотребе доминантног положаја управљача аутобуском станицом. Стање на терену ипак указује да критике и сугестије комисије нису уродиле плодом.

И приградски поласци од 2017. на БАС-у

Прошле године су после почетка уклањања „Ластине” станице сви њени поласци пресељени на оближњи БАС. Међу њима су биле и приградске линије за које важи „бусплус”. Како на БАС-у и ти путници морају да уђу на пероне, они који немају персонализоване „бусплус” у почетку су морали да плаћају и перонску карту. Добар део њих је због тога аутобусе почео да чека на успутним станицама по центру Београда. Убрзо су надлежни нашли решење и увели месечну перонску карту која је знатно повољнија од дневне.

Шабачка клетва

Кад је карта скупа, путници се довијају на разне начине да уштеде, али неке од њих је то довијање коштало клетве. Пре неколико година, на аутобуској станици у Шапцу Светлана П. доживела је непријатно изненађење када је кренула да испрати тетку и сестру које су путовале у Нови Сад. Капија за пролаз на пероне била је полуотворена, па су оне протрчале јер су, како каже Светлана, журиле да ухвате аутобус који је излазио из станице.

„Нисте купиле перонску! Погинуле дабогда”, чуло се у позадини како виче радница из кућице.