Фестивал Дезире бави се стварношћу у којој живимо

Суботица – За режију драме „Родољупци” у Народном позоришту у Београду, средином новембра, редитељу Андрашу Урбану уручена је награда „Бојан Ступица“ коју Удружење драмских уметника Србије додељује бијенално. Неколико дана након тога, Урбан је поново стајао на сцени, али овога пута да у матичном позоришту „Костолањи Деже” у Суботици, чији је директор, отвори Међународни регионални фестивал савременог позоришта – Дезире, десети по реду.

На фестивалу – који је почео 23. новембра, а завршава се вечерас  – два, чак и три пута дневно играју се представе јер је на његовом програму укупно 19 остварења. Динамично је, док разговарамо за „Политику” Андрашу Урбану непрестано „зврцка” телефон, али и све тече веома уходано.

Глумци и редитељи који долазе једнодушни су у оцени: Суботица и овај фестивал једино су место где се могу видети овакве представе. Уосталом, овде су без и једне трзавице играна дела због којих су на другим местима избијали нереди.

Док склапамо фестивал неки пут осећамо фрустрацију што немамо неко светско име, или помислим да би Суботичани желели да виде неку представу из, рецимо, Париза. Међутим, пред почетак фестивала када смо поново прегледали селекцију, схватили смо да нигде у околини не видимо такав програм. То је један ексклузиван програм који се врло експлицитно бави стварношћу у којој живимо, отвара одређене границе и у извођењу, и у питањима друштвено-политичког смисла и идеја. С друге стране и ја се често питам када изостану оштре реакције, да ли је посреди наша апатија. Мислим да је пре реч о томе да у Суботици, као и код публике Дезире фестивала, постоји једна врста толерантности и отворености да се схвати и разуме одређена стварност и одређена уметност, и то је једна од најбољих ствари. Поносан сам на то када имамо представу која изазива свуда контроверзе, а у Суботици прође без инцидента. То, наравно, не значи да је цела Суботица таква, али људи који долазе у позориште и на Дезире имају ту вредност и мислим да је значајно да град има такву публику, јер та отвореност и спремност на изазове јесте душа града. Најлепше је у ствари када наиђете на лаичку публику која не долази да пише, не долази јер јој је то струка, него долази јер хоће да погледа представу. 

У протеклој деценији, приметили сте и сами, Дезире је однеговао публику, али је несумњиво утицао и на позоришта у региону?

То је сложена тема, али замислимо да из последњих 10 или 15 година „извадимо” позориште „Костолањи” и Дезире из културног живота овог простора. Како би то изгледало? Не желим да будем претенциозан, али пре неколико година смо схватили да су сви почели да раде другачије. Нека народна позоришта су постала много модернија, много отворенија за одређене ствари, за неке нажалост не, и онда погледате и видите да нису то радили пре овога, него само после нашег успешног периода. Сигуран сам да утичемо на околину као и околина на нас. Имамо и искуство Битефа који је имао све најбоље и најзначајније из света, али то се није имплементирало у позоришни живот Србије или тада Југославије. У локалу није заживело, више је функционисало као вентил, ми смо то погледали, ми то волимо, то раде странци, али то не може код нас.

Судећи по позориштима која се појављују на Дезиреу, утисак је да је савремени театар „изгуран” из великих центара?

Центри имају тај проблем, као, рецимо, Београд где су најбољи глумци овог простора, велики град са великом концентрацијом уметника, али велики центри постају ушушкани, самоуверени у сопствену вредност, одакле се према провинцији и мањим срединама гледа са одређеном резервом. А ми имамо одлична позоришта, попут оног у Сомбору, где су и ансамбл и техничко особље добро организовани, глумци врло посвећени, без проблема раде изнад радног времена, немају тезге, не снимају рекламе, посвећени су сопственом послу. Где би нашли ансамбл као у „Костолањију” који би прихватио да научи десетоминутни текст на арапском? Наши глумци то ураде. Сигурно да постоји тај минус када си изван центра, тешко је пробити тај зид, и тај став сви имамо у себи. Када чујемо за мањински театар прво помислимо да је то неки фолклор. Тешко је замислити супротно, да се ти људи озбиљно баве тиме чиме се баве. Ми неки пут и објављујемо лого о Дезиреу као „(де)централ стејшн“, али Дезире није провинцијски фестивал ни у смислу организације ни духа фестивала. То је прави позоришни фестивал у најбољем смислу речи. И ми сада разговарамо о нечему о чему никада не бисмо разговарали да се дешава у неком великом центру.

Око фестивала Дезире формира се круг стваралаца који раде на читавом простору бивше Југославије и нешто шире у региону?

Озбиљних стваралаца је веома мало. У свим аспектима позоришног света постоје људи који су значајни у свом односу према савременој уметности, то је мали број људи, и нисам претерани оптимиста на ту тему. Има их, не морамо све да волимо, али има оних који се озбиљно баве позориштем. Сваки фестивал има тај проблем да може да направи сопствену клијентелу, што није добро, а са друге стране, ми доводимо ствараоце који нам делују значајно у том тренутку. То, наравно, не значи да нема и других, уосталом одавно бих да доведем редитеља Игора Вука Торбицу, али постоје банални технички разлози што не успевам.

То отвара нову тему са којом ће Суботица морати да се позабави, а то је да ми немамо право позориште. „Костолањи” је прилично добро опремљен за своје прилике, али ми у граду немамо салу која може да опслужи само мало технички захтевнију представу. Немамо ротациону бину, сцена „Јадран” Народног позоришта је у катастрофалном стању, где већ имамо проблем ако треба човека подићи у ваздух што се заиста не рачуна као захтевно решење.