„Одбрамбена архитектура” против бескућника

Због че­га су то­а­ле­ти у не­ким ка­фи­ћи­ма оба­сја­ни пла­вим све­тлом? Ко­ја је, за­бо­га, свр­ха уко­ше­них клу­па на ко­је чо­век не мо­же нор­мал­но да сед­не не­го су са­мо за на­сла­ња­ње? За­што би не­ком па­ло на па­мет да огра­ђу­је ћо­шко­ве? От­куд го­ми­ле ка­ме­ња ис­под мо­сто­ва? И шта ће шиљ­ци ис­пред јед­ног бу­ти­ка усред цен­тра Бе­о­гра­да?
Од­го­вор на ова пи­та­ња кри­је се у „не­при­ја­тељ­ској ар­хи­тек­ту­ри” ко­ја се на­зи­ва још и од­брам­бе­ном. Реч је, ка­ко об­ја­шња­ва Се­ле­на Са­вић, је­дан од ауто­ра у све­ту че­сто ци­ти­ра­не књи­ге „Не­при­јат­ни ди­зајн”, о сва­ком на­мер­но упо­тре­бље­ном об­ли­ку, објек­ту и ефек­ту у про­сто­ру ко­ји ње­го­ву упо­тре­бу чи­ни не­мо­гу­ћом за од­ре­ђе­ну ак­тив­ност или гру­пу љу­ди. Ар­хи­тек­та са пре­би­ва­ли­штем у Ло­за­ни при­ме­ре ова­кве ар­хи­тек­ту­ре ис­тра­жи­ва­ла је за­јед­но са умет­ни­ком и ди­зај­не­ром Гор­да­ном Са­ви­чи­ћем. 

– Нај­че­шће сре­ће­мо ефек­те и ур­ба­ни мо­би­ли­јар усме­ре­не про­тив бес­кућ­ни­ка. Ту су клу­пе са др­шка­ма за ру­ке, раз­не вр­сте бо­дљи­ка­вих или не­рав­них по­вр­ши­на као што су ка­ме­ње и коц­ке, па чак и во­да ко­ја ка­пље са та­ва­ни­це. Ова ре­ше­ња су то­ли­ко рас­про­стра­ње­на у све­ту да се сти­че ути­сак да се не­кад при­ме­њу­ју чак и ка­да по­тре­бе за­пра­во не­ма или ка­да је ри­зик за не­же­ље­ном упо­тре­бом про­сто­ра ми­ни­ма­лан – на­во­ди Се­ле­на у пи­са­ним од­го­во­ри­ма „По­ли­ти­ци” и до­да­је да су у то­ку ис­тра­жи­ва­ња при­ме­ре ова­квог ди­зај­на про­на­шли у Бра­зи­лу, Фран­цу­ској, Ен­гле­ској, Аустри­ји, Хо­лан­ди­ји, Не­мач­кој, Ин­ди­ји, Ја­па­ну и, на­рав­но, у Ср­би­ји.
Осим бес­кућ­ни­ка ко­ји се на раз­ли­чи­те на­чи­не обес­хра­бру­ју ка­да же­ле да при­лег­ну и од­мо­ре на не­ком ме­сту где то ни­је пред­ви­ђе­но, не­при­јат­ни ди­зајн има пик и на скеј­те­ре, али и на пти­це, а у фо­ку­су су и дру­ге ка­те­го­ри­је ста­нов­ни­штва.
Не же­ли­мо да да­је­мо иде­је они­ма ко­ји гун­ђа­ју на гра­ју омла­ди­не, али у спре­ча­ва­њу та­квих оку­пља­ња мла­дих у све­ту је кре­а­тив­ност без­гра­нич­на. „Мо­ски­то уре­ђа­ји” та­ко еми­ту­ју ул­тра­звук ко­ји мо­гу да чу­ју са­мо адо­ле­сцен­ти уз­ра­ста до 25 го­ди­на, а пинк све­тло, ве­ро­ва­ли или не, де­цу по­сти­ди ис­ти­чу­ћи им бу­бу­љи­це и дру­ге не­са­вр­ше­но­сти на ко­жи ли­ца. Све­тло се ко­ри­сти и про­тив ин­тра­ве­но­зних ови­сни­ка у јав­ним то­а­ле­ти­ма. Пла­ва бо­ја ко­ја се у њи­ма по­ста­вља оте­жа­ва им про­на­ла­же­ње ве­не у ко­ју би убри­зга­ли дро­гу. 
– За­ступ­ни­ци ових ре­ше­ња ин­си­сти­ра­ју да је бо­ље да учи­ни­мо пар­ко­ве и тр­го­ве при­јат­ним за на­шу де­цу не­го да се бри­не­мо да ли смо и у ко­јој ме­ри оште­ти­ли бес­кућ­ни­ке. Ми ми­сли­мо да ни­је та­ко. Од­брам­бе­на ар­хи­тек­ту­ра има увек по­зи­тив­ну свр­ху. Она га­ран­ту­је хи­ги­је­ну и без­бед­ност јав­ног про­сто­ра, али на­чин на ко­ји то чи­ни је ипак увек про­бле­ма­ти­чан и увек се мо­же до­ве­сти у пи­та­ње – при­ча Се­ле­на. 
Ка­да су осва­ну­ли шиљ­ци усме­ре­ни про­тив њи­хо­вих ком­ши­ја, Бе­о­гра­ђа­ни су, на­рав­но, ре­а­го­ва­ли бур­но. Због њи­хо­вих по­ру­ка на дру­штве­ним мре­жа­ма и це­ло­днев­не не­га­тив­не кам­па­ње на ин­тер­не­ту, по­зна­ти бренд бо­дље је бр­же-бо­ље и укло­нио. 

За Бо­ја­на Ко­ва­че­ви­ћа, ар­хи­тек­ту, ова епи­зо­да је­сте за осу­ду, али, до­да­је он, не тре­ба до­но­си­ти ге­не­рал­не за­кључ­ке о еле­мен­ти­ма ко­ји ар­хи­тек­ту­ру чу­ва­ју од ло­ших по­ја­ва, не ми­сле­ћи при­том на љу­де. 
– У Бар­се­ло­ни чу­ве­ни Гу­ељ парк још чу­ве­ни­јег Ан­то­ни­ја Га­у­ди­ја пре­кри­вен је жи­ца­ма ко­је спре­ча­ва­ју пти­це да уне­ре­ђу­ју тај из­у­зе­тан обје­кат. Ка­да сам то пр­ви пут ви­део био сам за­чу­ђен, али сам по­сле схва­тио да та­ква ин­тер­вен­ци­ја има сми­сла јер чу­ва зда­ње у пар­ку од не­при­јат­них тра­го­ва при­су­ства жи­во­ти­ња – об­ја­шња­ва Ко­ва­че­вић и на­гла­ша­ва да тер­мин не­при­ја­тељ­ска ар­хи­тек­ту­ра ни­је нај­срећ­ни­ји и да би пре тре­ба­ло го­во­ри­ти о не­при­ја­тељ­ским еле­мен­ти­ма ар­хи­тек­ту­ре или еле­мен­ти­ма по или на ар­хи­тек­ту­ри као ње­ним до­да­ци­ма.  

Главна тераса Гуељ парка у Барселони на којој су постављене вертикалне и косе жичане бодље као заштита од птица

Та­кви не­при­ја­тељ­ски еле­мен­ти, шиљ­ци про­тив бес­кућ­ни­ка по­ста­вље­ни 2014. ис­пред ула­за у но­ве стам­бе­не објек­те, би­ли су на ме­ти бе­сних гра­ђа­на у Лон­до­ну. Јав­ност се та­да по­бу­ни­ла, а ни­је из­о­ста­ла ни ре­ак­ци­ја та­да­шњег гра­до­на­чел­ни­ка Лон­до­на Бо­ри­са Џон­со­на ко­ји је зах­те­вао да се укло­не на­звав­ши их „ру­жним и глу­пим”. Епи­лог је био исти као и у пре­сто­ни­ци Ср­би­је.  
Али не при­ву­ку сви слу­ча­је­ви не­при­јат­ног ди­зај­на ово­ли­ко па­жње и не мо­би­ли­шу по­пу­ли­стич­ке игра­че, сма­тра Са­вић. Мно­ги, слич­ни при­ме­ри и дан-да­нас се на­ла­зе у јав­ном про­сто­ру и по­ред њих про­ла­зи­мо без раз­ми­шља­ња. 
– Уко­ли­ко слу­чај има сре­ће да иза­зо­ве сна­жну па­жњу јав­но­сти, раз­ви­ја се ди­ску­си­ја, а евен­ту­ал­но до­ђе и до при­клад­не ре­ак­ци­је као што је укла­ња­ње ши­ља­ка. Ова­кви су слу­ча­је­ви пре из­у­зе­так не­го пра­ви­ло – ка­же она.
Са­вић ми­сли да је по­ста­вља­ње ова­квих огра­ни­че­ња ле­ги­тим­но у зо­на­ма у ко­ји­ма се не ви­ди ја­сно раз­гра­ни­че­ње из­ме­ђу јав­не и при­ват­не по­вр­ши­не, као што је на при­мер слу­чај из­ло­га бе­о­град­ског бу­ти­ка, али и дру­гих ко­мер­ци­јал­них про­сто­ра. 
– Али, уко­ли­ко би се на при­мер де­си­ло да град­ске вла­сти са­ме по­ста­ве ова­кве ин­ста­ла­ци­је, ди­ску­си­ја би би­ла дру­га­чи­ја и од­мах би се по­ста­ви­ло пи­та­ње бри­ге ко­ју власт и ње­не ин­сти­ту­ци­је пру­жа­ју нај­си­ро­ма­шни­ји­ма и угро­же­ни­ма или на при­мер про­бле­ма­тич­ној омла­ди­ни. То, ме­ђу­тим, го­то­во ни­ка­да ни­је слу­чај и не­при­јат­ни ди­зајн цве­та упра­во у овом ме­ђу­про­сто­ру, до­ступ­ном јав­но­сти, али у вла­сни­штву ком­па­ни­ја – об­ја­шња­ва Са­вић.

Оруж­је за не­при­клад­но по­на­ша­ње

Се­ле­на Са­вић за­вр­ши­ла је Ар­хи­тек­тон­ски фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду и док­то­ри­ра­ла на ЕПФЛ-у у Ло­за­ни. Не­при­јат­ни ди­зајн ис­тра­жи­ва­ла је за­јед­но са Гор­да­ном Са­ви­чи­ћем, ди­зај­не­ром и умет­ни­ком из Бе­ча, са ко­јим је са­рад­њу по­че­ла у Ро­тер­да­му. Обо­је жи­ве и ра­де у Ло­за­ни где се и да­ље ба­ве ис­тра­жи­ва­њем ди­зај­на и ар­хи­тек­ту­ре. Њи­хо­ва књи­га „Un­ple­a­sant De­sign” (Не­при­јат­ни ди­зајн) об­ја­вље­на је 2013, а ка­ко ка­же Се­ле­на, за­ин­те­ре­со­ва­ла их је иде­ја да ди­зајн сам мо­же има­ти то­ли­ку моћ и да мо­же би­ти вр­ста „оруж­ја” про­тив не­при­клад­ног по­на­ша­ња. 
– Та­кав ди­зајн, ка­да је до­бро спро­ве­ден, ума­њу­је по­тре­бу за одр­жа­ва­њем и над­гле­да­њем про­сто­ра и имо­ви­не гра­да, као и при­ват­них ли­ца. А у то­ме баш и је­сте про­блем овог при­сту­па: ка­да ни­је по­треб­но одр­жа­ва­ти и над­гле­да­ти, он­да су и пра­ви­ла по­на­ша­ња на не­ки на­чин за­цр­та­на у са­мом ди­зај­ну и об­ли­ку про­сто­ра. Гра­ђа­ни­ма не оста­је ни­шта не­го да по­слу­шно пра­те ин­струк­ци­је ко­је им ша­љу клу­пе и лам­пе – за­кљу­чу­је Се­ле­на.

Од ло­мље­ног ста­кла до ши­ља­ка

Со­ци­о­лог Бо­рис Ја­шо­вић под­се­ћа да су љу­ди у Ср­би­ји ра­ни­је има­ли оби­чај да ку­ће огра­ђу­ју ви­со­ким зи­до­ви­ма на ко­ји­ма су ста­вља­ли ло­мље­на дна од бо­ца да би спре­чи­ли оне ко­ји же­ле да пре­ско­че. Али, ка­да је реч о слу­ча­ју ши­ља­ка по­ста­вље­них ис­пред бу­ти­ка у цен­тру гра­да, на­гла­ша­ва Ја­шо­вић, не сме се за­бо­ра­ви­ти да је реч о јав­ном град­ском про­сто­ру отво­ре­ном за све љу­де, а не о дво­ри­шту при­ват­не ку­ће. 
– Жи­ви­мо у дру­штви­ма, ло­кал­ним и гло­бал­ним, ко­ја про­фит ста­вља­ју из­над љу­ди. Ка­да ства­ри та­ко сто­је, он­да ни­је те­шко за­кљу­чи­ти да у та­квим дру­штви­ма чак и устав­не ка­те­го­ри­је по­пут за­бра­не дис­кри­ми­на­ци­је би­ва­ју под­врг­ну­те здру­же­ним ло­ги­ка­ма про­фи­та и ка­пи­та­ла. У Уста­ву Ре­пу­бли­ке Ср­би­је ја­сно пи­ше да се за­бра­њу­је сва­ка дис­кри­ми­на­ци­ја, па из­ме­ђу оста­лог и дис­кри­ми­на­ци­ја по осно­ву дру­штве­ног по­ре­кла и имо­вин­ског ста­ња. Што зна­чи да је та­ко­зва­на „ан­ти­бе­скућ­нич­ка ар­хи­тек­ту­ра”, или „ар­хи­тек­ту­ра не­при­ја­тељ­ски на­стро­је­на пре­ма бес­кућ­ни­ци­ма” ап­со­лут­но не­до­пу­сти­ва – ис­ти­че Ја­шо­вић и до­да­је да је реч о фе­но­ме­ну ко­ји је на за­па­ду одав­но при­су­тан, а код нас од­не­дав­но.