Четвртак, 29.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Приручник за историју

Демонстрације 1968. немачка амбасада (Фото Танјуг)

Љубиша Ристић, прослављени позоришни режисер, дугогодишњи директор култног београдског позоришта КПГТ и председник ЈУЛ-а, био је непосредни учесник студентских протеста 1968. године.

Да ли је код нас побуна била испланирана?

 Није, али било је разних верзија како је почела. Остаће само једна нејасна ствар у вези са приредбом на којој је дошло до иницијалне туче. По многим изворима то је била манифестација „Караван пријатељства”, а ја се сећам да је у питању „Песма лета”, велика естрадна манифестација, која је путовала по читавој Југославији. Антон Марти, мој пријатељ, чувени телевизијски редитељ, славодобитно ми је говорио да је он заслужан за све. Јер, он је био режисер „Песме лета” и хтео је да одржи генералну пробу на Радничком универзитету, који се налазио преко пута Студентског града. Ту су били сви највећи југословенски певачи. Причао је то својим смешним, италијанским нагласком. „Хтели су публику да ми доведу, а ја све то избацим напоље”, кажем, „ово је мени проба”. Дошли су бригадири да гледају. Тони каже: „Рекао сам, само бригадисти и нико други”. Е сад, бригадири хоће да доведу родбину, децу, пријатеље, сви хоће да слушају. А он све то избаци напоље. И док се окренуо, они се потукли међу собом. Остало је историја.

Има ли још варијанти?

 Радојица Кузмановић био је председник омладине Новог Београда. Причао ми је да је као командант радне акције на Новом Београду он био тај који је довео те несретне бригадире на приредбу. Дошли су људи у врсти, двоје по двоје, довели и децу. Кад су почели да улазе, студенти из Студентског града нису им дали да уђу. Онда је почело кошкање, избила је туча. Дошла је милиција, почели су да јуре коловођу туче по Студентском граду. Потрефило се да су студенти, који су се враћали из града, ови што су били по игранкама, наишли на ситуацију „ови туку студенте”. Ту се дигне читав Студентски град, па полиција угаси светло у Студентском граду, настане јурњава по ходницима. Ту добије батине милиција, па се онда милиција свети студентима и обрнуто. Зачас се то завршило са чувеним ускликом „Идемо на Београд”.

Који је то датум?

 То је други, трећи јун на ноћ, када је и дошло до сукоба са полицијом на подвожњаку. Ту је било разбијених глава, претучених студената и полицајаца, неко је и пуцао. Остала је контроверза да ли је неко погинуо и ко је пуцао. Студенти су силом одбијени и враћени у Студентски град, а у пет сати ујутру Радио Београд је објавио да је група хулигана напала бригадире, напала милицију. У девет сати ујутру, у Студентском граду окупило се 10-15 хиљада студената, било је и професора, ту је већ дошло до политичких говора.

 Кренуло је случајно?

 То је био само повод који се већ дуго чекао. Када смо кренули милиција се већ организовала, био је ту кордон на подвожњаку, нисмо могли да прођемо. Да не прођемо у маси, то је био циљ. Чињеница је да су ту вођени преговори, дошла је група државних руководилаца, Вељко Влаховић, Драги Стаменковић, потпредседник Скупштине, председник Скупштине Милош Минић, Бранко Пешић, градоначелник Београда, сва три секретара унутрашњих послова, савезни, републички и градски. Преговори су трајали два-три сата и ситуација се смирила. Студенти су сели на пут и вођени су разговори.

Негде сте рекли да је Милош Минић био на страни студената?

 О томе могу да сведочим, јер сам непосредно учествовао. Без његовог знања, и знања других руководилаца, неко је издао наређење и полиција је врло брутално напала студенте. Чуо се један урлик: „Убиј!” и почело је да пљушти пендрецима по људима унаоколо, који су до тог тренутка мирно разговарали међу собом.

Кажете да су људи мирно седели?

 Да, нико није очекивао акцију. Када је настала тучњава, настрадале су девојке са високим штиклама и старији људи који нису могли да беже. Ми, млађи клинци смо сви збрисали, а они који су пали, професори, као што је професор Љуба Тадић, Раде Кузмановић, који је добио грдне батине, и – Милош Минић, који је са нама расправљао ко је пуцао прошле ноћи. Ми смо рекли да је полиција пуцала, а он је тврдио да је то био неко други, убачен међу студенте, пуцао на полицију. Ми смо тврдили да су сви рањени у ноге, а зна се да полиција пуца у ноге. Миран разговор, и одједном је настао хаос. Сви смо потрчали, и нас неколико се окренуло, видели смо да полиција Минића туче пендрецима. Лежао је на земљи и они су ударали по њему. Он је добио јак ударац у главу и онесвестио се. Вратили смо се назад, ухватили га испод руку и вукли га 50 метара, јер није могао да хода...(/slika2)

Како је дошло до одлуке који ће бити циљеви демонстрација?

 Одмах су формулисани минимални захтеви. Смена кривих за напад на студенте, секретари СУП-а, савезни, републички и градски. Затим, смена уредника новина, „Борбе” и „Вечерњих новости”.

Зашто баш њих?

 Зато што су они напали студенте и објавили гомилу неистина, била је и телевизија на том списку, међутим, студенти су се извинили телевизији, јер је извештај Душана Митровића, прве вечери, био фантастичан, објективан. Већ другог дана, објавили смо и максималне захтеве. Социјални програм, упућен против деформација у друштву, неправедног богаћења, увођење капитализма на мала врата у Југославију, малограђанске идеологије. И ја бих овај део приче завршио са једним малим упозорењем. Многи би сада да говоре о томе са своје садашње позиције, са позиције промењених уверења. Оно што је многима данас непријатно да саопште, јесте то да је покрет студената 1968. године, пре свега, био левичарски покрет, који је захтевао доследно спровођење програма Савеза комуниста и Устава СФРЈ, који је оштро критиковао партију и државу што их не поштују, што се појављују ствари које су стране социјализму и што се појављује национализам. Студентски покрет 1968. године био је фундаменталистички, левичарски покрет. Са данашњег становишта, био је то догматски левичарски покрет, који није био спреман да прихвати ни минималне промене у друштвеној структури. То је било време привредне реформе, оснивања првих облика приватних привредних организација, све је то, наравно, било корисно за развој друштва, али у том тренутку потпуно неприхватљиво студентима, који су из тога видели неоправдано богаћење политичке елите, црвену буржоазију, незапосленост, први пут у земљи, масовни одлазак радника у иностранство, све оне ствари због којих је дошло до протеста. Друга ствар од капиталне важности за историју ове земље је чињеница да је то био последњи југословенски покрет у Југославији. Никада више после 1968. године није дошло до југословенске солидарности...

Да ли је ипак било дисонантних гласова?

 Да, али само један. И студенти га нису прихватили. Илија Мољковић се залагао за вишестраначје али је склоњен са говорнице и био дубоко увређен због тога. Са друге стране, Тито је у својим говорима помињао ђиласовштину, маоцетунговштину и тако даље, али то је, по њему, био један мали део нас, за остале, 90 одсто, говорио је да су наша деца, социјалистички оријентисана. На читавом Универзитету, једини декларисани присталица Мао Цедунга била је Борка Павићевић. Она је била сувише радикална, морали су да је склањају са говорнице. А Милана Николића смо склањали са говорнице зато што је био досадан, па је растеривао студенте. Оно што је нас студенте спасло бруталних интервенција јесте то што је војска знала о чему се ради, и одбила је да интервенише, иако је било политичара који су то тражили. Знали су да ситуацију треба смирити и да ће следеће године та ствар бити доведена у ред. Тако је после и било. Издвојили су једну мању групу нас, жртвене јарце, као Владу Мијановића, вукли га по затворима, хапсили су, свели су нас на редакцију „Студента”, означили су неколико професора као зачетнике побуне због чега су касније избачени са факултета.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.