Четвртак, 06.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Саркози и бивши револуционари

Никола Саркози са најновијом супругом

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга

 У протестним шетњама студената и средњошколаца које су учестале у француској престоници, против рестриктивних реформи које је влада најавила у просвети, главно место заузимала је парола: „Да ли је потребан још један мај ’68 ?”.

Четрдесет година касније, студентска и социјална побуна која је изазвала далекосежни преображај друштва, наставља да инспирише, о чему сведочи и талас нових књига и есеја, документарних филмова и специјалних емисија који је запљуснуо француске медије.

Ово интересовање за догађај о коме је изгледало да је све већ написано и речено, делимично се може објаснити француском склоношћу ка комеморацијама, сходно уверењу да се под светлошћу прошлости осветљава садашњост, а делимично као реакција на провокацију председника Николе Саркозија, који је од ’68. направио једну од главних тема прошлогодишње предизборне кампање, поручујући да то наслеђе „треба ликвидирати”.

Саркози, који се није либио да кокетира са најконзервативнијим слојевима друштва у лову на гласове, објаснио је тада да је студентска побуна из ’68. „донела мржњу према породици, друштву, држави, нацији и Републици”. Саркози и десница у побуни анархиста и левичара пре четрдесет година и њиховој девизи „забрањено је забрањивати” и данас виде корен „зла” који је снашо Француску, попут индивидуализма, друштвеног нејединства, проблема у школском систему, нереда у предграђима, па чак и цинизма капиталиста.

У силини напада на левицу Саркози је поручио да су „наследници маја ’68. наметнули идеју да све има једнаку вредност, да не постоји, дакле, готово никаква разлика између добра и зла, између истинитог и лажног, између лепог и ружног”.

„На овим изборима ради се о томе да ли ће наслеђе маја ‘68 бити задржано или ће бити ликвидирано једном за свагда”, поручио је у говорничком жару, оптужујући левицу за наследнике маја ’68. (/slika3)

Годину дана касније, расправа не јењава. Утолико пре што се сам Саркози показао достојним наследником маја ’68, након експресног развода и још брже женидбе са бившим топ-моделом, Карлом Бруни, чиме се број његових бракова попео на три.

„У културолошком смислу, ми смо победили”, пише Данијел Кон Бендит, харизматични лидер покрета, у књизи „Заборавите ‘68”, објављеној почетком априла. Кон Бендит мисли пре свега на дубоку еволуцију друштва коју је овај покрет убрзао, а која ће се наставити у деценијама које ће уследити. Те промене су се пре свега одразиле у односу међу половима, односу међу генерацијама, према сексуалности и одређеној визији морала, укорењеној у конзервативном начину васпитања, под утицајем католичке цркве, какво је још увек било раширено у Француској 60-их година. Један од парадокса у земљи која се дичи тиме да је „колевка људских права” и која је од револуције 1789. године устоличила девизу „слобода, једнакост, братство” је да су жене добиле право гласа тек 1945. године, да им је после ’68. било дозвољено да користе пилулу за контрацепцију (закон је усвојен у децембру ’67, али је ратификован тек после ’68) и да су ’74. добиле право на абортус.

За Кон-Бендита, који не воли да га подсећају на његове револуционарне идеје, од којих је у међувремену одустао, „мај ’68. је завршен” и „нема ничега што треба ликвидирати, већ треба све изнова створити како би се променила актуелна политика”, у околностима које су се временом суштински измениле.

Упоређујући 1968. и 2008. годину он каже да се тада водила борба за слободу и аутономију, док се у данашњем свету „који буди страх” води борба за „безбедност”.

Знак да су се времена променила је и сусрет овог некадашњег анархисте, а данас посланика Зелених у европском парламенту, са Саркозијем, недавно у Јелисејској палати, поводом улоге председавајућег ЕУ коју Француска преузима у јулу, али и поводом маја ’68.

Потребу да објасни мај ‘68. Саркозију имао је и филозоф Андре Гликсман, у истоименој књизи „Мај ’68. објашњен Николи Саркозију”.

Гликсман је дао тон многих бивших маоиста који су у кампањи прешли на страну деснице, чему је делимично допринео и појачани антисионизам екстремне левице. Он сматра да садашњи шеф државе заправо оличава дух ’68, не само када је реч о његовом приватном животу, већ и као „човек раскида”, човек од акције и друштвеног преображаја, који је најавио у предизборној кампањи, а који је, показало се, изостао.

Гликсман, чији је чланак из 1972. године у Сартровом листу „Модерна времена” у коме износи теорију грађанског рата, дуго био референца за Црвене бригаде и групу Бадер-Мајнхоф, има још једну додирну тачку са Саркозијем, а то је његова подршка САД, политици Џорџа Буша.

За овог бившег „шездесетосмаша” могла би да важи Саркозијева оцена по којој је „’68 увео цинизам у друштво и политику” као и за Бернара Кушнера, који је заборавио своју оданост Социјалистичкој партији оног тренутка када му је Саркози понудио фотељу министра спољних послова. (/slika2)Кушнер је маја ’68. године ускочио у политичке воде као један од организатора штрајка на медицинском факултету, да би потом дуго живео са овом репутацијом, на коју се надовезала медијска слика о „француском доктору” у походу против светских неправди. Кушнер је творац идеје о „хуманитарним интервенцијама”, попут бомбардовања Југославије 1999. године, коју су пригрлили многи његови истомишљеници из круга познатог у Француској као „кавијар левица”, попут Гликсмана или Бернара Анри Левија, познатијег по иницијалима, БХЛ.

Кушнер је већ у својој првој мисији у Бијафри, четири месеца после маја ’68, искористио хуманитарну мисију за медијску пропаганду, са циљем да изазове симпатије међународне заједнице за једну страну у сукобу, рецепт који данас обилато користе САД да оправдају своје војне акције.

Моћ телевизије рано је схватио и БХЛ, који је у осамдесетим окренуо леђа маоистичким убеђењима из ’68, које је делио са неколицином париских студената из буржоаског миљеа, који ће касније постати крем француске интелектуалне елите.

Упоређујући своју оданост идејама Мао Цедунга из студентских дана са грозницом првих хришћана, БХЛ је у једног ТВ емисији из ’77. лансирао тзв. нову филозофију, залажући се за „антитоталитаризам”. Овај концепт у његовој интерпретацији је ускоро добио праву формулацију у изразу „анти-анти капитализам”, са дериватима као што су филозофија медијског спектакла и религија људских права. У том кључу се чита и његово сензационалистичко залагање „за мултикултурну Босну против националистичке Србије” у деведесетим. Његова пропагандна улога је знатно допринела погрешном тумачењу догађаја у бившој Југославији, у чему је значајну улогу одиграо још један француски „медијски” интелектуалац, Ален Финкелкрот, који се прогласио портпаролом Хрвата у сукобима у бившој Југославији почетком ’90-их, критикујући тадашњег председника Франсоа Митерана због његових „просрпских” позиција. Финкелкрот је познат и по томе што је напао филм „Подземље” Емира Кустурице, оптужујући га за српску националистичку пропаганду, иако је потом признао да филм није гледао.

Овај припадник „нових филозофа” (поред БХЛ-а, Гликсмана и Паскала Брикнера), који је као члан Пролетерске левице у младости био један од најзначајнијих портпарола француске левице , а од ’80-их један од највећих критичара наслеђа ’68, у последње време се окренуо писању анти-анти саркозијевских дитирамба.

Деведесете године обележила је медијска ауто-промоција ових бивших шездесетосмаша, њихов анти-анти капитализам и анти-анти американизам који су допринели конфузији млађих генерација око тога шта је заправо наслеђе ‘68.

Парадокс је у томе што четрдесет година након револуције из маја, ови бивши предводници студентске побуне против конзервативизма власти и заљубљеници у кинеску „културну револуцију” данас уживају велики утицај у Јелисејској палати у којој је на челу човек за кога је „непријатељ – ‘68”.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.