Петак, 30.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Посрнули шездесетосмаши

Жртва: Руди Дучке

Име најпознатијег шездесетосмаша са немачких простора Алфреда Вилија Рудија Дучкеа, или, краће, Рудија Дучкеа, освануло је минуле недеље, са вишегодишњим закашњењем, на табли са именом улице која се до тада звала Кохштрасе, у берлинском кварту Кројцберг.

Стицајем околности, та почаст је указана у прави час – у данима када свет обележава четрдесетогодишњицу кулминације студентских и радничких револта у Паризу. Шаролики студентски покрет за друштвене обнове и преображај утицао је у годинама пре тога, и потом, на значајне, демократске промене широм света.

Поменути „стицај околности”, међутим, указује на дубоке трагове, на подељеност немачког друштва око оправданости и сврсисходности покрета шездесетосмаша. Берлинска општина Кројцберг-Фридрихсхајн, наиме, донела је одлуку о измени имена улице на двадесетпетогодишњицу Дучкеове смрти, у децембру 2004. године. Али, конзервативно грађански комшилук покренуо је судску парницу, која је трајала све до пре неколико дана, до коначне, позитивне одлуке Вишег управног суда у Берлину.

Као харизматична фигура шароликог покрета друштвене обнове на немачким просторима, Дучке је, лично, постао жртва поларизације. На дан 11. априла 1968. млади неонациста Јозеф Бахман пуцао му је, за време демонстрација у Берлину, три пута у главу. Дучке је преминуо деценију касније. У лекарском извештају је истакнуто да је била реч о касним последицама атентата.

Његова улога и завештање, до данас утичу и на поделе међу некадашњим припадницима покрета. „Осим за Дучкеа, данашња Немачка не зна за хероје тадашњег покрета... Нема их”, тврди Руперт фон Плотниц, некадашњи адвокат револуционарних студената, потоњи покрајински министар правосуђа у Хесену: „Лидери покрета завршили су као ренегати на другој страни политичког спектра. Они малобројни, још увек доследни, уморни су од вишедеценијске агитације.”

У многобројним анализама на тему студентског покрета из шездесетих година, и на расположење данашњих генерација, Фон Плотер је указао „на сите ветеране и на забринути подмладак. „Данашња студентска генерација преокупирана је бригом за личну будућност, њихов идеализам гуше социјалне бриге и егзистенцијална страховања. А некадашњи прваци покрета образују плејаду политичара и јавних радника, одавно пребеглих у некада супротстављене (страначке) лагере”.

Као парадни пример „преобраћеног шездесетосмаша” помиње се Герхард Шмит, средњошколски професор, стручњак за питања школства и истакнути члан Хришћанско-социјалне уније, странке на десном крилу политичког центра. Некада називан „Дучке из Аугсбурга”, данас гледа на своју револуционарну прошлост као на младалачку лудорију. Указује на низ примера, који потврђују да су некадашњи шездесетосмаши данас архитекте конзервативне или неолибералне политике: „Правосуђе, обавештајне службе, лобисти за експлоатацију атомске енергије и ратни хушкачи – листом су, или бар већински, истакнути чланови грађанства.”

У исправност описаног уверио се и Дучкеов син Руди Марек, у лето 2000. године. Напунивши двадесет година, у Америци одрасли дечак запутио се у Берлин, не би ли више сазнао о оцу кога није упознао. (Дошао је на свет месец дана после смрти оца). Желео је да се суочи и са наслеђем политике коју је његов отац проповедао. Упознавши вође зеленог покрета, Јошку Фишера и Данијела Кона-Бендита, међутим, изустио је: „Једино што могу да потврдим јесте да је Фишер послушао мог оца... Утолико да више не носи малограђанска обележја, попут печатног прстена.”

У том погледу, Јошка Фишер би се могао упоредити само са још двојицом данас високих политичара. Са Шпанцима Хавијером Соланом и Фелипеом Гонзалесом. (Први, Солана, је у младости иступао као оштри критичар америчког милитаризма, да би касније постао генерални секретар НАТО-а. Други, Гонзалес, истакао се у младости као активиста против бруталног Франковог режима, да би осамдесетих година прошлог века био осумњичен да је био организатор и иницијатор полицијско-обавештајне терористичке групе ГАЛ, али је, услед недостатка доказа остао некажњен. Ти, савремени црнокошуљаши Шпаније убијали су челнике баскијског покрета за независност, по кратком поступку, из заседе).

Стицајем околности, или прецизним одабиром, тек – три некадашња шездесетосмаша, Солана, Гонзалес и Фишер, меродавно су допринели агресији НАТО-а на Југославију у пролеће 1999. године.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.