Петак, 07.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Миленијумци без романтике

Демонстрације у Вашингтону (Фотодокументација „Политике”)

(Од нашег специјалног извештача)
Многи замерају данашњој младој генерацији коју зову „миленијумци” да јој недостаје занос, елан и романтизам које су имали шездесетосмаши у Америци. Иако се данашње ратно време, на неки начин, може поредити са вијетнамском трагедијом, иако Барак Обама, призива дух масовног покрета за људска права предвођеног тамнопутим Мартином Лутером Кингом (убијеним 1968) данашња времена су се, страхују поједини непоправљиви романтичари, неповратно претопила у прозу, технологију, поштовање правила и форми.

„Док су бејби бумери (рођени првих петнаест година после Другог светског рата) желели да створе нови систем, моја генерација тежи реформама унутар система. Ми смо деца организације, генерација која промишљено прихвата институције, не одбацујемо сваки ауторитет, убеђени смо у нашу способност да остваримо промене, не одступајући од правила игре”, пише Ендру Романо одговарајући на оптужбе да је антиратни покрет и тежња за променама изумрла у Америци заједно са Нешвилом и Вудстоком. Саветници Барака Обаме не беже од поређења са шездесетосмашима иако је овај антиратни покрет, распламсан после убиства Мартина Лутера Кинга и неколико месеци касније Роберта Кенедија, исте 1968. године, кад је црвеним студентским жаром била захваћена и цела Европа, изгубио мировни карактер и претворио се у радикалније уличне немире.

Многи се данас са одобравањем сећају уласка Ричарда Никсона у Белу кућу, јер је тада обећао „ред и закон” насупрот „бунтовничком хаосу”. Дејвид Мори, један од Обаминих саветника, каже да су млади људи који подржавају тамнопутог сенатора из Илиноиса, на неки начин „идеолошки потомци бунтовне генерације из шездесетих”. Само што не носе мајице у дугиним бојама, не слушају рокенрол и не узимају психоделични ЛСД.

Питање којим су почели да се баве овдашњи социолози јесте како се променио политички активизам од када су шездесетих ратни вихори попут ових данашњих масовно убацили младе људе у политику. Марк Рад, лидер некадашњег бунта студената на Колумбији када су млади људи запосели кампус, незадовољни између осталог и због сарадње министарства одбране са факултетским вођством, због регрутације и слања студената у Вијетнамски рат, примећује велику разлику: данашњи активисти одбацили су конфронтацију, а истовремено је ишчезла идеја да актери правих промена не могу бити политичари, већ народ. „Они верују да ће изабравши свог председника, он донети промену коју траже, а то се обично не догађа. Ми смо, за разлику од њих, имали за циљ радикалну демократију у којој сви учествују”, каже Рад.

Разлику на сличан начин објашњава и Роберт Фридман, други ветеран гибања на колумбијском кампусу , тада уредник студентског листа „Колумбија спектејтер”. Данас више нема обавезне мобилизације, у рат иду само они који су одабрали позив војника. Док је рат у Вијетнаму доводио у питање живот сваког младог Американца, данас Ирачки рат не заокупља до те мере јавност. Рад криви и медије који су, по њему, данас више контролисани, него што су били пре 40 година. Чак је, како додаје, и либерални „Њујорк тајмс” ударао у ратне добоше и позивао на окупацију Ирака.

Данашњи миленијумци међутим истичу да се од шездесетих, пре свега, променила политичка култура. „Протести студената су постали нека врста социјалног клишеа”, каже Дру Пирсон, студент на Колумбији, и добровољац у Обаминој кампањи. „Већина мојих вршњака верује да ће до прогреса доћи кроз знање и разумевање, не преко протеста или друштвене непослушности. То су биле алатке генерације наших родитеља”, додаје миленијумац. Слаже се да су године рока, протеста, цвећа и психоделије непоновљиве. Ми нисмо романтичари, већ практичари, кажу миленијумци док кличу Обами надајући се да ће његова политика зауставити неразумни рат.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.