Човек који је описменио домаћи рокенрол

„Шта би дао да си на мом мјесту”, „Има нека тајна веза”, „Пристао сам бићу све што хоће”, само су неке од антологијских песама домаће музике, али многи не знају ко је аутор тих стихова. Са жељом да се упознамо или подсетимо „човека који је описменио домаћи рокенрол”, како су одавно окарактерисали књижевника Душка Трифуновића, издавачка кућа „Прометеј” недавно је објавила књигу „Памтите ме по пјесмама мојим”, која обухвата готово читав његов „музички” опус.

Тачно 301 Трифуновићева песма нашла се у књизи, коју је приредио Богомир Мијатовић, новинар и публициста. „Бијело дугме”, Корнелије Ковач, Здравко Чолић, Јадранка Стојаковић, „Индекси”, Арсен Дедић, Дадо Топић, Сеид Мемић Вајта, Габи Новак, Марина Перазић, Бисера Велетанлић, „Тешка индустрија”, Масимо Савић само су нека од имена домаће музике која су певала или компоновала на Трифуновићеве стихове, и сви они као и многи други су у Мијатовићевој књизи, за коју су поговоре написали Абдулах Сидран и Петар Поповић. Мијатовић, цењени новосадски новинар и публициста, присетио се на промоцији књиге, одржаној у Београду, да је Душка Трифуновића упознао 1993. године када се запослио у Телевизији Нови Сад.

– Једно време смо делили канцеларију и наравно причали о свему и свачему. Једном приликом сам га упитао да ли зна колико је његових стихова завршило на плочама и снимцима. Рекао је да не зна и доста се немарно односио према том делу своје каријере, и желео сам то некако да исправим. Причајући једном о својој песми „Албатрос”, признао је да она говори о лажи, додавши да више воли лаж, него истину, јер истина буде сурова, а лаж је увек забавна – казао је Мијатовић, подсетивши да Трифуновић, занимљиво, није волео музику.

– Говорио је да она смета, и чак убија суштину онога што је песник хтео да каже. Још шездесетих написао је чувену мисао која је касније завршила у песми „Марија Браварија”: „Музика је моћно средство за јединство неписмених”.

Композитор Раде Радивојевић, кога је са Трифуновићем упознао књижевник Милован Витезовић, због музике за ТВ серију „Горе доле”, присетио се да песник није много говорио:

– Али када нешто каже то је било оштро, тачно и запажено. И писати

на Душкове стихове је било лако, јер је имао тако садржајан стих и са мало речи успевао да каже пуно.

Иако песму „Има нека тајна веза” сви везују за Јадранку Стојаковић или Горана Бреговића, занимљив је податак, који је открио Мијатовић, да је они нису први снимили.
– Сабина Варешановић је први извођач која је ту песму објавила на плочи, годину дана пре Јадранке. Душко је говорио како је пристао да напише текст о затворском чувару, пошто је Горан Бреговић, који је са групом журио на неку турнеју, направио музику коју није стигао да поквари!

Душко Трифуновић није постао академик, а управо неке од стихова, који су се нашли у овој књизи, аутор и приређивач дела „Памтите ме по пјесмама мојим” је „окривио” за то.
– Академици су му то узели за зло, али Душко се шалио на ту тему, једном приликом рекавши: „Жао ми је што нисам академик, зато што, да јесам, сахранили би ме о државном трошку, а овако ћете морати ви да ме сахрањујете” – сетио се Богомир Мијатовић, називајући књижевника једним од најдуховитијих људи које је упознао, истовремено и двосмислених, о чему сведочи и „тезга” за једну нашу фабрику слаткиша.

– Шта написати о ратлуку? Али, Душко је сместио причу у кући, где баба и деда седе и гледају телевизију, а немају зубе, нити имају пара да их поправе... Међутим, једу ратлук уз речи: „Ем је меко, каква срећа; ем је слатко, па подсећа...”

Од фабрике до стихова

Душко Трифуновић, рођен 1933. године крај Босанског Брода, био је књижевник, песник, телевизијски аутор и добитник бројних награда. Иако је завршио браварски занат и 12 година радио у фабрици вагона, кришом је писао песме. У 24. преселио се у Сарајево, и завршио књижевност. После пет објављених књига поезије, запослио се на Телевизији Сарајево, као уредник Омладинског програма, доводећи на „мале екране” ондашње популарне музичаре.

Иако је до тада, бар код нас, било нечувено да један песник сарађује са једним рок бендом, Трифуновић и „Бијело дугме” „срушили” су то поимање, и компоновано је и снимљено око триста његових песама. Први је аутор песама са социјалном тематиком у домаћој поп и рок музици, али и великог броја дечјих песама.

Трифуновић је објавио око 85 књига и четири романа. По избијању рата у Босни, оставши без целокупне имовине и књижевних дела у рукописима, 1992. преселио се у Нови Сад, где је и преминуо 2006. године.