Одлазак Дон Кихота

У политику је ушао као председнички кандидат уз подршку сто јавних личности, са слоганом „Људи које чекамо смо ми”, а од ње се опростио поруком на „Твитеру”, усамљен и разочаран. Бивши, у већем делу мандата, добар заштитник грађана, Саша Јанковић је за само годину дана од нове звезде на политичком небу стигао до политичара с рејтингом на нивоу статистичке грешке.

Први мандат омбудсмана Лозничанин Саша Јанковић (1970) добио је после жестоке расправе у Скупштини Србије, у којој су радикали његов избор оспорили због „сумњивог самоубиства цимера Предрага Гојковића његовим пиштољем”. Ова и прича о његовој љубави према оружју и вежбању у стрељани БИА пратила га је као тамна сенка свих десет година мандата. Ипак, био је добар заштитник грађана, уз повремена „клизања” попут подршке тадашњем градоначелнику Београда Драгану Ђиласу за исељавање Рома из нехигијенског новобеоградског насеља „Белвил”, коју је осудила и међународна организација „Амнести интернешенел”.

Други мандат је добио на предлог опозиционог ДС-а и дела владајуће коалиције, уз њихове хвалоспеве и апсолутно ћутање напредњака, који нису рекли ни реч, али су гласали за његов избор. Политизацију ове функције започео је изражавањем забринутости због привођења људи који су током мајских поплава 2014. ширили лажне вести на друштвеним мрежама о „стотинама лешева који пливају Обреновцем” и „спаљивању мртвих у високим пећима у Лазаревцу”. Од тог тренутка сукоб с влашћу је ескалирао, па је Јанковић с индигнацијом одбио да дође у Скупштину Србије да представи свој извештај о раду, већ је послао заменика.

После вишемесечних загонетних изјава о кандидатури за председника, објавио је кандидатуру и тек након тога поднео оставку на место омбудсмана. Освајање око шесто хиљада гласова на председничким изборима доживео је као свој лични успех, мада је у тај резултат уграђена подршка, пре свега, Демократске странке, којој је одмах окренуо леђа. Толико му је слава ударила у главу да је од победника избора са 55,08 одсто гласова, Александра Вучића, тражио премијерско место, па потом и његову оставку. Јавне личности које су га подржале, али и блиски сарадници су врло брзо почели да га напуштају, а он их је назвао „вучићевцима” и „гашићевцима”.

Твит о „грчењу од беса” у хотелској соби у Бечу дуго је забављао све у Србији, изазвавши осипање његовог Покрета слободних грађана и срозавање личног рејтинга. Протестовао је и испред Председништва Србије, од чега је одустао кад се скуп свео на њега, мегафон и пар пријатеља, а почетком октобра најавио је скупљање потписа за смену Вучића, мада списак није хтео да преда да „људи који су га потписали не би били прогоњени”. У Савез за Србију није хтео, нити да потпише захтеве за фер изборе. Кад се подвуче црта, најбоље што је урадио јесте повлачење из политике. Макар и надменом објавом на „Твитеру”, где се, чудне ли ироније, све до повлачења из политике оглашавао као Дон Кихот.