Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИЛИСАВ САВИЋ, писац

Чудеса свакодневице засењују епику

Литература нас опомиње да смо људска бића од дигнитета у чијем постојању је слобода камен темељац
Милисав Савић (Фото Т. Јањић)

Две но­ве књи­ге Ми­ли­са­ва Са­ви­ћа по­вод су за овај раз­го­вор: ро­ман „Док­то­ра Ва­лен­ти­на Тру­ба­ра и се­стре му Си­мо­не­те по­вест чуд­но­ва­тих до­га­ђа­ја у Ср­би­ји”, у из­да­њу „Аго­ре”, и збир­ка есе­ја и кри­ти­ка „Од Чам­пар ба­ра до ка­си­не Ва­ла­ди­је” (из­да­ње „Ра­шке шко­ле”). Са­ви­ћев пу­сто­лов­ни ро­ман зби­ва се у до­ба кња­за Ми­ло­ша, где се кроз ду­хо­ви­те анег­до­те, као и пу­то­ва­ња ју­на­ка до мит­ских ме­ста срп­ске исто­ри­је, зби­ва „илу­зи­ја ве­ро­до­стој­но­сти или ве­ро­до­стој­ност илу­зи­је”, ка­ко је то при­ме­тио из­да­вач. То је при­ча о вла­сти, али и при­по­вест о мно­гим ви­до­ви­ма ле­по­те. Ка­да Ми­ли­сав Са­вић пи­ше о срп­ским пи­сци­ма, он то чи­ни из лич­не ви­зу­ре, се­ћа­ју­ћи се су­сре­та са њи­ма, опи­су­ју­ћи њи­хо­ве осо­бе­но­сти, али и соп­стве­но оду­ше­вље­ње њи­хо­вим де­ли­ма.  

У ва­шем но­вом ро­ма­ну Ср­би­ја из до­ба кња­за Ми­ло­ша ви­ђе­на је оком сла­ви­сте, са­рад­ни­ка Јер­не­ја Ко­пи­та­ра. Због че­га сте упра­во стран­цу по­ве­ри­ли уло­гу ре­зо­не­ра, оно­га ко уви­ђа вред­но­сти срп­ске на­род­не књи­жев­но­сти и „чу­де­са” он­да­шњег до­ба?

Ср­би­ја из ро­ма­на и ни­је и је­сте из до­ба кња­за Ми­ло­ша. Ни­је, јер сма­трам да ли­те­ра­ту­ра ни­је слу­шки­ња исто­ри­је. Је­сте, јер су из­ве­сне исто­риј­ске чи­ње­ни­це ту да се по­да­ри „ме­со” ко­сту­ру при­че.

При­ча о Ср­би­ји, мит­ској и ствар­ној, на не­бе­си­ма и на зе­мљи, тре­зној и пи­ја­ној, хај­дуч­кој и пан­дур­ској, за­ни­мљи­ви­ја је и увер­љи­ви­ја уко­ли­ко је ис­пи­су­је стра­нац. Мој ју­нак Ва­лен­ти­но до­ла­зи ту са за­вид­ним по­зна­ва­њем на­ше епи­ке и ми­то­ва, али ће убр­зо уви­де­ти да се по­е­зи­ја и ствар­ност у мно­го че­му ра­зи­ла­зе. Чу­де­са из сва­ко­дне­ви­це за­се­ни­ће она из епи­ке. Је­сте, он ће сре­сти нео­бич­ног хај­ду­ка, оли­че­ње пра­ве сло­бо­де, али упо­зна­ће и су­ро­вог де­спо­та ка­кав је био не­за­ми­слив у Евро­пи. У Ср­би­ји, ипак, не­ће про­на­ћи ле­ка сво­јим љу­бав­ним ја­ди­ма и „свет­ском” бо­лу. Нај­ве­ро­ват­ни­је ће се по по­врат­ку у Беч уби­ти, и за­то ће му на над­гроб­ном спо­ме­ни­ку ста­ја­ти као епи­таф Ге­те­ов стих: „Шта ра­диш, де­те, на овом све­ту?”

Са­ти­рич­но при­сту­па­те Ми­ло­ше­вом жи­во­пи­сном ап­со­лу­ти­зму кроз низ ду­хо­ви­тих анег­до­та. За­што вас при­вла­чи овај пе­ри­од срп­ске исто­ри­је, али и они де­та­љи из­о­ста­вље­ни из уџ­бе­ни­ка?

Док­то­ри­рао сам на ме­мо­ар­ској про­зи 19. ве­ка, а до­бар део спи­са о Ми­ло­ше­вој де­спот­ској вла­да­ви­ни ду­го је ча­мио у ар­хи­ва­ма, или био скрај­нут, ваљ­да за­то што пред­ста­вља бес­по­штед­ну кри­ти­ку, не са­мо кња­же­ве, већ сва­ке вла­сти. Не­пи­сме­ни књаз не кри­је да власт во­ли ви­ше од све­га на све­ту. На­род га по­шту­је за­то што му ба­ти­на­ма и су­вом кру­шком за ве­ша­ње уте­ру­је страх у ко­сти. Али, књаз је љу­би­тељ и спр­да­чи­не та­ко да у ње­го­вом ра­ју на зе­мљи, ка­ко ка­же, ни­је до­сад­но. Он ужи­ва у мр­сним при­ча­ма, схва­та­ју­ћи да на­род­на сме­хов­на кул­ту­ра (Бах­ти­нов тер­мин) и те ка­ко мо­же да убла­жи окрут­ност ње­го­ве де­спо­ти­је. А по­зна­то је да су мно­ге дик­та­ту­ре има­ле и из­ра­зи­ту цир­ку­ску, па и рас­ка­ла­шно-ерот­ску цр­ту. 

Ла­тин­ка Си­мо­не­та, ду­гог, бе­лог, вра­та, као не­ка „апо­криф­на” вер­зи­ја ви­зан­тиј­ске ико­не, је­дан је од ва­ших упе­ча­тљи­вих ли­ко­ва. Да ли ова­кве ју­на­ки­ње фор­ми­ра­те на не­кој вр­сти све­тов­не ви­зан­тиј­ске тра­ди­ци­је, да ли при­ме­се та­квог ту­ма­че­ња на­ла­зи­те и на са­мим ико­на­ма у ма­на­сти­ри­ма ко­је по­зна­је­те?

Ла­тин­ке су при­сут­не и у на­шој исто­ри­ји и у епи­ци. Мно­гим Ла­тин­ка­ма по­же­ни­ли су се на­ши вла­да­ри, и ено их, ове­ко­ве­че­них, на фре­ска­ма. У епи­ци ни­су пред­ста­вље­не по­зи­тив­но, а оп­ште је ме­сто да су стран­ки­ње оли­че­ње зла. Нај­и­зра­зи­ти­ји при­мер то­га је Про­кле­та Је­ри­на.

По­сто­је две фре­ске у ма­на­сти­ру Ра­ма­ћа на ко­је би мо­гла ли­чи­ти Си­мо­не­та. Обе при­ка­зу­ју све­тов­на ли­ца, јед­на пре­ле­пу плем­ки­њу ду­гог, от­кри­ве­ног вра­та (ина­че, жен­ски вра­то­ви су на фре­ска­ма углав­ном по­кри­ве­ни до бра­де), дру­га мла­ду осо­бу ко­вр­џа­ве ко­се нео­д­ре­ђе­ног по­ла. Си­мо­не­та је и не­ка вр­ста ан­дро­ги­на и не чу­ди што она уби­ја, као да је му­шко, опа­сног хај­ду­ка.

У књи­зи есе­ја и кри­тич­ких тек­сто­ва „Од Чам­пар ба­ра до ка­си­не Ва­ла­ди­је” о Ми­ло­ра­ду Па­ви­ћу сте пи­са­ли као о ауто­ру ко­ји је био и остао Ви­зан­ти­нац. Ка­ко ту­ма­чи­те сма­ње­но ин­те­ре­со­ва­ње за ње­го­ва де­ла на За­па­ду и уоп­ште – то пи­та­ње ви­зан­тиј­ског и сред­њо­е­вроп­ског кул­тур­ног иден­ти­те­та? 

У вре­ме кад је био у мо­ди тер­мин сред­њо­е­вроп­ска кул­ту­ра, Па­вић је твр­дио да је Ви­зан­ти­нац. Ни­је он имао ни­шта про­тив хаб­збур­шког кул­тур­ног мо­де­ла, са­мо је хтео да ука­же на то да је пре по­сто­ја­ла ви­зан­тиј­ска кул­ту­ра чи­ји је до­при­нос европ­ској ци­ви­ли­за­ци­ји не­са­мер­љив. У Ита­ли­ји, Па­вић је „ли­кви­ди­ран” из иде­о­ло­шких раз­ло­га, као пи­сац ко­ји се су­прот­ста­вља европ­ским кул­тур­ним вред­но­сти­ма.

При­вла­че вас ауто­ри ко­ји дру­га­чи­је схва­та­ју ли­те­ра­ту­ру, не са­мо има­нент­но, већ спо­зна­ју­ћи и спољ­не ути­ца­је. Због че­га су вам ва­жни ми­сли­о­ци као што су Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић и Вла­де­та Је­ро­тић?

Ми­ло­ше­вић је од­и­грао ка­пи­тал­ну уло­гу у су­прот­ста­вља­њу тен­ден­ци­ја­ма да се књи­жев­ност ту­ма­чи с иде­о­ло­шког ста­но­ви­шта, а та­кво ту­ма­че­ње обич­но је до­во­ди­ло до за­бра­на књи­га и дис­кри­ми­на­ци­је ауто­ра. На­жа­лост, да­нас су ње­го­ве иде­је по­ра­же­не, иде­о­ло­шки при­ступ кул­ту­ри је до­ми­нан­тан, на­ро­чи­то на ма­три­ци из­дај­ник–па­три­о­та. Је­ро­тић је у ана­ли­зи на­ше кул­ту­ре, у за­во­дљи­вом, пит­ком сти­лу, успе­шно ко­ри­стио ис­ку­ства пра­во­слав­не, пси­хо­а­на­ли­тич­ке и бу­ди­стич­ке ми­сли. Био је, као и Ми­ло­ше­вић, не­ко­рум­пи­ра­ни ми­сли­лац.

Са дру­ге стра­не, да ли у пи­сци­ма, као што је био Мо­мо Ка­пор, ко­ји је пу­шио до­бре ци­га­ре и се­део у дру­штву ле­пих же­на, као и у на­чи­та­ним шме­ке­ри­ма, по­пут Ми­хај­ла Пан­ти­ћа, ви­ди­те ни­шта ма­ње ва­жну ли­ни­ју на­ше књи­жев­но­сти?

За­јед­нич­ко Ка­по­ру и Пан­ти­ћу је­сте то што су обо­ји­ца при­по­ве­да­чи ур­ба­ног све­та и што во­ле до­бру при­чу. За Ка­по­ра је чи­та­лац бо­жан­ство, и то жен­ско, ко­ме се тре­ба ду­бо­ко кла­ња­ти. Пан­тић, пак, тра­жи обра­зо­ва­ног чи­та­о­ца: ко не по­се­ду­је основ­на зна­ња из на­ше и свет­ске књи­жев­но­сти, па и из рок му­зи­ке, фил­ма и ко­шар­ке, не мо­же ужи­ва­ти у ње­го­вим при­ча­ма. Ка­пор је по­ка­зао да пи­сци мо­гу би­ти ле­пи и шар­мант­ни, об­у­че­ни по по­след­њој мо­ди, као и бес­крај­но ду­хо­ви­ти. Пан­тић је пак до­сле­дан у од­бра­ни ли­те­ра­ту­ре као елит­не ак­тив­но­сти, као ма­лог цар­ства сло­бо­де. По то­ме смо бли­ски. Јер, као је­дан од мо­гу­ћих све­то­ва, ли­те­ра­ту­ра нас опо­ми­ње на то, а то ни­је ма­ло, да смо људ­ска би­ћа од диг­ни­те­та у чи­јем по­сто­ја­њу је сло­бо­да ка­мен те­ме­љац. 

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Петар Јелић
Restlovi i okrajci! Potrošene i površne ideje. Nema tu vredne književnosti. Ovo je toliko dosadno da se ne može čitati. To pozivanje na, inače veoma slab i nenaučno urađen, doktorat iz srpske memoaristike 19. veka je degutantno. Radio je samo deo srpske memoaristike 19. veka koja se odnosi na srpsko-turske ratove 1875-78. Dosta više sa samoobmanama.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.