Чувар старих укуса

„Ратко - содаџија, чувар старих укуса“, стоји натпис на старинској радњи у центру Јагодине. Укуси клакера или сода-воде, заиста, многима нису познати, а они старији, који их памте, радо долазе у ову радњу не би ли их се подсетили.

Навратили смо и ми. На полици поређана понуда у стакленим флашицама: клакер, боровница, кокта, малина, цитронада, поморанџа, тоник... и неизоставни сифони и боце за сода-воду. Љубитељи шприцера кажу да бело вино много боље иде с њом него са минералном.

Чика Ратко, који је увелико загазио у девету деценију живота, и даље свакодневно долази у радњу, и тако непрекидно већ 62 године, увек покретан, услужан и љубазан. Ипак, он је ту више из навике, као маскота, јер је посао и радњу још одавно преузео његов унук Дејан, са којим смо и разговарали.

- Ово је породичан посао, пре мене су га радили деда Ратко, баба Рада док није умрла, мој отац, а данас ја, и не намеравам да га напустим. Овде, у овој содаџијској радњи сам одрастао, научио и заволео занат уз деду, који је и данас свако јутро у седам сати отвара и остаје до касних поподневних сати, а ја до девет увече - прича Дејан Милошевић.

Јефтино, а освежава

(/slika2)Иако још није права сезона за освежавајућа пића, у радњу сваки час неко навраћа, накратко, тек да попије омиљено пиће, онако с ногу, из флашице. А неки и да га понесу кући: литар сока за 20, а сода-воде за 10 динара. Има ли ишта за те паре, изненадили смо се.

- Има наших сокова по старој, дединој рецептури. Јефтино је, али ако сте скромни, довољно је да преживите. То је мој једини посао и извор прихода за мене, моју супругу и двоје деце. Уверили смо се да их људи купују без обзира што су радње претрпане индустријским соковима - наводи наш саговорник.

Привлачи их и цена, али и укус за који старији Јагодинци одавно знају, укус њихове младости. Воле га и деца која су на њих навикли захваљујући бакама и декама. Долазе и ђаци пре или после школе да се освеже. Уверили смо се и да су сви задовољнији, јер нема сваки град срећу да има свог содаџију. То је занат који изумире. Као да смо у неком старом документарном филму, посматрали смо те разнобојне флашице, сифоне, необичну машину...

(/slika3)- То су машине под притиском у којој се праве пића. Најбрже сода-вода. Муштерија само наручи, а ја на лицу места, за тили час, уз помоћ обичне воде и угљен-диоксида, под притиском у овој машини одмах направим сода-воду. За клакер треба мало више времена. Прво се направи шећерни сируп, затим дода арома крушке и боја. У готов сируп се сипа сода-вода и клакер је спреман за пиће - одаје рецепт Дејан, док деда Ратко брине да ли су сви гости услужени, а међу њима и ми.

Пробали смо, и стварно је укусно то „крушково пиће“ за које нас Дејан подсећа да је увек зелене боје, да би га и убудуће препознали као клакер.