Међу највећим извозницима само један из сектора аграра

Домаћа пољопривреда бележи суфицит али међу првих петнаест највећих српских извозника и прошле године нашла се само једна компанија из аграрног сектора.

Са извозом од око 119,8 милиона евра, у првих 11 месеци 2018. године, на зачеље листе најуспешнијих успела је поново да се упише само „Викторија група”, чија је финансијска дуговања према банкама прошле године преузела „МК група” Миодрага Костића.

Како је саопштило Министарство финансија, вредност извоза 15 највећих извозника у Србији у овом периоду била је 4,1 милијарду евра. Истовремено, очекује се да ће резултат извоза целокупног пољопривредног и прехрамбеног сектора Србије бити око 3,9 милијарди евра. Због чега немамо више јаких произвођача хране, који би могли да стану раме уз раме са компанијама као што су: „Фијат Крајслер”, ХБИС група ( власник смедеревске железаре), НИС, „Тигар тајерс”, „Роберт Бош”, „Петрохемија”,...

Оваква ситуација, сматра аналитичар Горан Живков, није лоша јер Србија има пуно малих извозника.

– Имамо доста диверсификовани извоз житарица, воћа, поврћа... То је наша највећа вредност јер ти произвођачи проналазе пут до других тржишта. Када имате концентрацију извоза то значи да та компанија углавном извози прерађевине – каже наш саговорник.

Са дуге стране, мали број јаких извозника у сектору хране значи и да Србија и даље у највећој мери извози сировину. Иако су многе домаће успешне компаније из пољопривредно-прехрамбеног сектора отишле у руке странаца ни они нису успели да направе значајни пробој домаћих брендова на тржишту Европске уније па и региона. Како истиче, неке од тих компанија, рецимо из сектора кондитора, покушавале су да отворе западно тржиште за наше брендове, уложено је много новца али нису успеле да остваре значајније резултате.

– Како ми волимо локалне брендове тако је и на Западу. Потребне су огромне инвестиције и јак маркетинг пет или десет година. То није лак посао – каже Живков и додаје да је генерално највећи проблем то што у Србији и даље највећу продају остварују домаћи брендови. Ово је спречавало велике играче да озбиљније уђу у прехрамбени сектор. Према његовим речима, бивша Југославија имала је јаке брендове у сектору хране, што није био случај, рецимо, у Мађарској, Пољској...

– Зашто би велике светске компаније, које желе да праве своје брендове за извоз, улагале у куповину фабрика које ће производити локалне производе само за то тржиште. Из тог разлога су наше фирме у прерадној индустрији опстале али нису довољно велике да освоје тржиште Запада – каже Живков.

Аграрни аналитичар Чедомир Кецо каже да су у нашу привредну стварност дошле компаније које производе атрактивне производе као што су гуме, каблови, ауто-делови и то за познатог купца. Оне су са листе највећих извозника потиснуле агроиндустрију.

– Да ли можемо њима да се супротставимо сировинама? Одговор је, наравно, не. Питање је и зашто највеће компаније из овог сектора не улажу већи капитал у развој производње већ извозе готово искључиво сировину. Мислим да престројавају свој капитал и извлаче га. Банке, такође, још имају неповољне кредите за аграрни сектор. Већина њих односи добит у своје матичне земље – истиче Кецо. Он сматра да ће ово још дуго бити наша реалност јер је мали произвођач нестао док већ 20 година немамо никакву промену у расту пољопривреде, који је 0,45 одсто на годишњем нивоу.

– Тешко је очекивати некакав скок. Како је уопште могуће да је, на оваквом расту пољопривреде, настало и ових неколико великих компанија у аграру које имамо – истиче Кецо.