Објавили смо фотографију стару 81 годину, а онда нам се јавио дечак са слике

Као и сваког јутра, Велимир Поповић је на рачунару отворио веб-страну „Политике”. Иако одавно живи у швајцарском граду Нојшателу, осамдеседетдеветогодишњи Београђанин придржава се уобичајеног ритуала. Најпре прочита наш лист у електронском издању, а потом водеће швајцарске и светске дневнике.

Али 25. јануар 2019. године ни за Поповића ни за „Политику” није био обичан дан. На јучерашњој насловној страни, уз текст о 115. рођендану наших новина, господин Поповић је угледао себе, осмогодишњег дечака, са примерком „Политике” у рукама.

– Бацио сам поново поглед у рачунар и рекао себи: „Што овај дечак личи на мене. Погледао сам боље и препознао своју мајку и баку. Био сам заиста дирнут. После осам деценија, видео сам себе” – каже у телефонском разговору Велимир Поповић. А када се уверио да је то непозната слика из његовог детињства, одмах је телефоном позвао нашу редакцију и оставио свој број.

Позвао сам га и сећања Велимира Поповића су наврла. Сваке године, са мајком Вером и баком Јеленом, одлазио је у Рогашку Слатину, јер је његовој баки пријала лековита вода из надалеко чувене словеначке бање, која и данас представља један од стубова туризма некадашње југословенске републике. Тренутак када осмогодишњак у оделу, са краватом и качкетом, држећи „Политику” у руци, заједно са мајком и баком шета Рогашком Слатином, фотоапаратом је 1938. године овековечио Јосип Пеликан, славни словеначки фотограф из Цеља.

Тако је прича о необичној судбини господина Поповића, његове породице и фотографије коју је наш фоторепортер Раде Крстинић купио у једној од словеначких антикварница, управо на јучерашњи дан добила свој епилог.

(Из колекције Радета Крстинића)

– Не сећам се тренутка када је снимљена та фотографија, али добро памтим бању високог стила, са базенима. Са осталом децом радо сам ишао на купање. У парку је била православна капела, јер је велики број људи из Београда и Србије одлазио тамо. Мајка и бака су, наравно, и у Рогашкој Слатини сваког јутра куповале „Политику”. Она је била, а и сада је део наше породице. Мој отац Милан је сваког дана пажљиво читао. Сећам се да је у грађевинском предузећу мога оца радио један шофер који је отишао од нас и запослио се у „Политици”. Возио је „форд” са дрвеном каросеријом и сваког петка долазио пред моју основну школу да ми донесе „Политикин Забавник” – наставља Поповић.

Његова породица била је богата. На старој фотографији, бака, мајка и он одевени су као типични представници грађанске београдске породице с краја тридесетих година прошлог века.

Велимир Поповић рођен је у кући преко пута садашњег Атељеа 212. Похађао је Основну школу „Краљ Александар” у Дечанској улици, а потом Другу мушку гимназију, која се налазила на месту где је данас смештена редакција „Политике”.

Још један догађај симболички повезује породицу Поповић и „Политику”. Током Другог светског рата Милан Поповић је затворио своје грађевинско предузеће, одбијајући да ради с нацистима и квислиншком владом Милана Недића.

„Политика” такође није радила ни током Другог, ни током Првог светског рата, чиме је, као најстарији лист на Балкану, послала недвосмислену поруку: само онда када се „Политика” штампа, Србија је слободна!

После ослобођења, Милан Поповић се запослио у Београду, предузеће му је национализовано, а јунак са фотографије дипломирао је на Грађевинском факултету. Почетком 1959. године отишао је у Париз, где се оженио дугогодишњом девојком Зорицом, која је пошла за њим у Француску.

Радио је у инжењерском бироу, али се 1962. године вратио у родни Београд. Једна значајна швајцарска компанија ангажовала га је да 1974. отпутује у Алжир.

– Радио сам тамо 15 година. Мајка ми је једном месечно слала пакет с примерцима „Политике” – прича Поповић. Животни вртлог одвео га је из Алжира у Швајцарску, где и данас живи. Последњи пут је дошао у Србију пре три године. Његов син има своју фирму у Француској, ожењен је и има троје деце.

Захваљујући интернету, Велимир Поповић своје мирне пензионерске дане проводи уз рачунар и тврди да управо преко веб-издања „Политике” стиче слику кретања политичког, друштвеног, културног и спортског живота у Србији.

– Када упоређујем „Политику” са осталим светским листовима, примећујем да је професионални ниво моје „Политике” веома висок – каже пензионисани грађевинац, не скривајући да је фотографија стара 81 годину у њему пробудила драге успомене.

У свету, као глобалном селу, слика о дечаку у новинама које су јуче прославиле 115. рођендан прешла је само наизглед кратак пут. А истина је заправо другачија. Снимио је, за своју душу, чувени словеначки фотограф коме је град Цеље посветио музеј, потом је случајно откупио наш фоторепортер, да би у штампаном и електронском издању коначно доспела до швајцарског града у близини Француске.

Са свог рачунара Велимир Поповић је „Политици” електронском поштом послао своју слику из времена садашњег, тако да је прича о дечаку и фотографији постала још једно сведочанство епохе породице Поповић, „Политике” и Србије.