Судбина ме је терала на места где се стварала историја, говорио је први српски фото-репортер Риста Марјановић (1885–1969). У том стварању повести учествовао је и овај фотограф светског гласа. Међу бројним догађајима и личностима које је овековечио, издваја се његов рад у Првом светском рату. Тада је, на позив српске владе, напустио Париз, у којем је тада живео, да би све четири ратне године, идући са српском војском, снимао призоре од Цера, преко Албаније и Крфа, до Солунског фронта. Тим снимцима утиснуо је у вечност сведочанства о јунаштву и патњама српских ратника и народа и пробудио свест међународне јавности.
Марјановићев ратни ангажман је управо екранизован филмом „Радо иде Србин у војнике”, у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм”. Подршку документарном остварењу редитеља Драгана Елчића, које је недавно премијерно приказано, подршку је пружила Ристина породица, која се залаже за очување његовог дела, бијући битку за заштиту ауторских и власничких права на опус славног претка.
Рођен 1885. у Шапцу, Риста Марјановић је у Београду уписао Српску цртачку и сликарску школу Ристе и Бете Вукановић, а фотографски занат је испекао код чувеног дворског фотографа Милана Јовановића. По добијању мајсторског писма 1903, усавршава се у Бечу и Берлину, па се сели у Париз. Тамо се запослио у агенцији „Рол”, а онда, од 1908. у европском издању листа „Њујорк хералд”. У том гласилу, које излази и данас под именом „Интернешенел Њујорк тајмс” као међународно издање „Њујорк тајмса”, Марјановић ће постати уредник за илустрацију и сликаће бројне историјске догађаје попут лета браће Рајт и крунисања британског краља Џорџа Петог.
„Пред Први балкански рат 1912, на позив Драгутина Димитријевића Аписа, шефа Обавештајног одељења Врховне команде српске војске, Марјановић се враћа у Србију где ће се, с краћим прекидима, задржати све до 1918. године, као фото-репортер Врховне команде српске војске. Осим за фотографисање, био је задужен и за чување и развијање заробљеног фото-материјала”, каже за „Политику” Марјановићева унука Зорана Војновић.
Херојске победе српске војске, албанска голгота, Крф – само су неки од призора које је Марјановић овековечио у Великом рату. Међу његовим познатим фотографијама су „Мачванке”, на којој су приказане жене из Мачве како помажу српским војницима да изгурају тешко наоружање на врхове Цера, или „Радо иде Србин у војнике”, на којој је овековечио регруте из мачванског села Жабара. Фотографисао је и Милунку Савић, 1.300 каплара, краља Петра... А онда, ангажовањем шефа прес-бироа српске владе Слободана Јовановића, његови снимци ће у јеку рата најпре постати део међународне поставке у париском Лувру да би те исте 1916, заједно са својим творцем, одатле отишли у Лондон и Њујорк. И док је Ристину париску изложбу обишао француски председник Ремон Поенкаре, лондонску поставку, која је била део Свесавезничке изложбе ратних фотографија, отворио је лорд Дерби, у присуству краља Џорџ Петог, чије је крунисање Марјановић овековечио пет година раније. Монарх је том приликом с краљевском породицом ушао у српску секцију и поздравио чувеног фотографа.
Захваљујући овим изложбама, Ристине фотографије су свету показале да су дивизије српске војске спасене и да се на Крфу припремају за наставак борби. Ти снимци су вратили српску војску и државу на мапу света, а савезничка помоћ постала је много већа.
После њујоршке поставке, Марјановић се враћа да настави посао на Солунском фронту. По окончању Великог рата, напушта „Њујорк хералд” и у Београду постаје један од оснивача „Авале”, прве новинске агенције у Југославији. Између два светска рата је одликован, а снимао је и многе важне догађаје, па и пуч 27. марта 1941. После окупације Југославије одбио је да сарађује са Немцима и Недићевом владом. Наставио је да снима у тајности, преобучен у сељачко одело, с торбицом у којој је кришом носио „лајку”. Осим окупираног Београда, овековечио је и улазак партизана и црвеноармејаца у главни град.
„Све своје снимке, Риста је после Другог светског рата приљежно разврстао. Тако је настао документарни фонд од 8.542 негатива, који је 1958. заштићен као културно добро. У њему је и око 500 снимака из Првог светског рата, за које је 1965. од Удружења самосталних уметника фотографа добио звање „Екселенција фотографије”.
Ипак, према Ристиним речима, највеће признање је добио 1916. кад је, путујући са својим фотографијама по свету, у страној штампи прочитао наслов „Фотографије које ће васкрснути Србију”. „То ми је била највећа награда за сав мој живот и рад”, посведочио је Марјановић.
