Дочекати пензију на градилишту
Из дирекције у Москви јавили су нам у Уфу да стиже инжењер Никола који би требало да помаже директору градилишту. Да му буде главни сарадник а ја сам добио задатак да му пронађем стан.
Ујутру кад је дошао, возач га је одвезао до стана где се одморио пар сати и потом се појавио на градилишту. Рекао је задовољан смештајем. Био је средње висине, стар око 60 година, не претерано сед, са великим брковима, слабо покретљив, вероватно због вишка килограма.
Директор ми је једном приликом рекао да је очекивао инжењера вишег ранга јер Николино искуство није из области високоградње. Брзо је било јасно да он не може да буде други човек градилишта иако се трудио и надао се да ће успети да се докаже. Неколико пута се десило да заспи током састанка на коме су планиране активности за наредни дан. Директор градилишта није одмах реаговао, али ми је рекао да нема среће са помоћницима као што није имао ни у Јекатеринбургу.
После неколико недеља Николи није било добро и пребачен је у болницу. Лекари су рекли да има воду у плућима и да мора одлежати бар десетак дана. Генерални директор је сугерисао да се инжењер пребаци у Србију кад му се здравствено стање мало побољша јер човек са таквим здрављем не може да ради у специфичним климатским условима.

Неки његови познаници говорили су директору градилишта да је Никола дуго година радио по градилиштима у свету, био је Либији и Украјини, и питали се зашто је под старе дане морао да долази у Уфу, зар није обезбедио за мирну старост?
Сви су мислили да треба да се врати у Србију, да живи мирно и контролише своје здравље, али је он упорно говорио да се осећа добро, да му није ништа и да може да одговори на све захтеве посла. И мени је рекао да не купујем повратну карту док не разговара са генералним. Ипак, тај разговор није ништа променио и он је послат назад у Србију.
На крају и он је схватио да мора да путује. Трошкови његовог доласка и боравка у Уфи су били већи од његове зараде. Директор је ипак одлучи да му дамо одређену своту за неопходне трошкове.
Било ми је жао, кроз главу ми је пролазило да сви ми који печалбаримо по свету можемо доћи у сличну ситуацију. На дан када је требало да путује пробудио ме рано ујутру телефоном и тражио да зовем полицију јер му је неко украо кофер. Становао је на четвртом спрату, кретао се споро, а зграда није имала лифт. Снео је прво кофер на улицу а онда се вратио по торбу. Кад је сишао са торбом, кофера није било.

У коферу је била јакна а у њој оно мало новца што смо му исплатили.
Када је слетео у Београд он није имао новца да дође до Гроцке. На срећу један радник је путовао заједно са њим и и дао му новац за карту до Гроцке. Звао сам представништво у Београду и молио да позову на Николу и да провере да ли је дошао кући, да ли је све у реду. Они су звали али је био недоступан. Ипак, један пословођа ме сутрадан обавестио да је Никола стигао кући и да је све у реду.
Он ми је рекао да је Никола у тешкој материјалној ситуацији. Живи са женом у истој кући, званично су и даље у браку, али већ дуго времена не комуницирају. Право на пензију ће стећи тек за неколико година.
Има два одрасла сина, један је радио у Аустрији и тамо је има неке проблеме о којима Никола није хтео да говори. Други син живи у Београду, почео је неки бизнис а Никола му је дао сву уштеђевину. Син је подигао неколико кредита али се испоставило да је инвестиција погрешна.
Кућа коју је саградио у Гроцкој и у којој живе он и жена налази се под хипотеком. Лошег је здравственог стања, нема никаквих прихода и посао му је преко потребан.
Опет ми је кроз главу прошла мисао да тако нешто може да задеси било кога од нас који радимо по градилиштима далеко од куће. Сваки дан радимо и мислимо да од сиромаштва спашавамо своју будућност, а новцем који зарадимо осигуравамо мирну старост. Пожелео сам да се то никоме не деси а Николи да га послужи здравље и да ради до пензије.
Тај исти пословођа ми је после неколико месеци рекао да је Никола добро и да је поново пронашао посао у Русији.
Горан Антонић, Русија

Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.