Сретењски устав – темељ модерне државе

Сутра, 15. фебруара, навршавају се 184 године од доношења Сретењског устава. Овај устав је, уз све своје предности и мане, означио прекретницу у политичком развоју Србије. Представљао је темељ настанка модерне српске државе, уважавајући тековине великих европских револуција, пре свега француске, али и особености политичких прилика у нашој земљи.

Термин „Српска револуција” обухвата период националне историје који је започет Првим српским устанком 1804. године, а окончан доношењем Сретењског устава 1835. године. Сматра се да потиче од немачког историчара Леополда фон Ранкеа, који је у истоименом делу (Die serbische Revolution) обухватио период од подизања Првог српског устанка, па до 1829. године, када је издао књигу. Данас „Српска револуција” подразумева два периода, ратни и мирнодопски. Ратни период обухватио би Први српски устанак, Хаџи Проданову буну и Други српски устанак, а мирнодопски време апсолутистичке владавине кнеза Милоша Обреновића од 1815. године до доношења Сретењског устава 1835. године.

Општеприхваћено је становиште да је повод за доношење првог српског устава представљала апсолутистичка владавина кнеза Милоша. Наиме, након Другог српског устанка, народ је постао незадовољан самовољом српских чиновника, тешким кулуцима, немогућношћу учешћа у власти и правном несигурношћу у земљи. Кулминација тог незадовољства испољила се подизањем Милетине буне, у којој су заједно учествовали старешине и народ. Њен значај је утолико већи ако се има у виду да је то била прва буна против српске управе, односно српског кнеза. Но, и Милошев одговор на њу био је мудар, државнички. Према Кунибертовим сведочанствима, Милош је опростио вођама завере, признавши да је и он грешио, те је заједно са њима отишао у цркву, где се заклео да им је опростио, а они њему на покорност и верност. Буна је угушена, а народу је обећан устав.

У научним круговима све је присутнија теза да Сретењски устав не представља резултат Милетине буне, већ да је кнез Милош о њему размишљао дужи временски период. У прилог овој тези иде и чињеница коју износи Нил Попов – да је још од 1829. године кнез Милош дао налог Димитрију Давидовићу и Стефану Радичевићу да отпочну рад на припреми и изради нацрта устава. Таквог је мишљења и професор Правног факултета у Београду Сима Аврамовић, који наводи да су у Архиву Србије пронађена два необјављена уставна предлога из 1831. године, али и писмо француском дипломати Боа ле Конту из 1834. године, као и његов одговор кнезу Милошу.

Задатак писања устава Милош је поверио Димитрију Давидовићу, Србину из Аустрије. Он је у веома кратком периоду написао устав по мери кнеза и народа. Међутим, њему се замерало то што је Сретењски устав написан тако што је у највећој мери био инспирисан тековинама француске револуције. Бројни аутори истичу да је он у том тренутку био нереалан, истичући Давидовићево непознавање тадашњих прилика у Србији. Други, пак, попут Сипријена Робера, сматрају да је Сретењски устав „француски расад у турској шуми”, те да је као такав неодржив.

Према начину доношења устава, Сретењски устав можемо окарактерисати као октроисани. То значи да је он подарен од владара, у овом случају од кнеза Милоша. Међутим, у српској правној литератури је у великој мери прихваћен став да овај устав заправо није дошао од владаоца, него је извојеван од народа након Милетине буне. Овакво становиште преиспитује професор Аврамовић.

Текст Устава чинило је 14 глава и 142 члана. Садржао је одредбе о организацији власти и о правима грађана. На самом почетку Устава, у члану 5, проглашено је начело поделе власти на законодавну, извршну и судску. Међутим, у Уставу је било предвиђено да кнез и Државни савет буду органи законодавне и извршне власти, односно Државни савет је имао утицаја и у судској власти, као суд трећег и последњег степена (члан 78). Народна скупштина била је предвиђена као орган саветодавног карактера, будући да није добила учешће у законодавној власти. Ове чињенице јасно говоре да начело поделе власти (ипак) није било спpоведено.

Међутим, оно што овај устав издваја од многих и ставља га у ранг најмодернијих устава тог доба, јесте глава 11, названа „Обштенародна права Србина”. Њом су гарантована политичка и лична права грађана, чије су вредности препознате из француске и белгијске уставности.

Међутим, Сретењски устав није био по мери великих сила. Укинут је након свега шест недеља.

Докторанд на Правном факултету Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа