Судар паралелних држава у Ирану

Оставка иранског шефа дипломатије Џавада Зарифа је одбијена, али само они из најдубљих кругова моћи у Техерану знају да ли је тиме ојачана позиција његовог табора, до извесне мере отвореног за сарадњу с Европом и Америком, или је само успостављена равнотежа с противничким блоком вољним за трајни антагонизам према Западу и регионалним непријатељима.

Одлука о томе да ли ће Зариф политички преживети стога се ишчекивала и ван граница Ирана. Европи није било свеједно да ли ће министра спољних послова и његове савезнике превладати техеранска фракција чија је жеља, можда и више него Доналда Трампа, пропаст споразума без којег Иран може брзо конструисати нуклеарну бомбу – иста она струја која је и Европљане опомињала на то да нису ван домета иранских пројектила.

Уз сву његову непопустљивост, Зариф је у свету препознат као представник оне стране режима с којом се ипак може договарати о безбедности и економској сарадњи, од чега Европа очекује велику зараду. Покушаји Зарифа да томе прокрчи пут можда имају улогу у његовим искушењима. Алтернатива су, наиме, они који би, изгледа, државу још више изоловали, задржавајући контролу, непрозирну и за Иранце, и над националним војним капацитетима и над заједничким новцем.

Повод за ескалацију сукоба две паралелне и преплетене иранске државе, у чему се Зарифово место нашло о концу, био је, као и у многим другим иранским потезима због којих се по свету мрштило, сиријски председник Башар ел Асад. У програм његове посете Техерану Зариф није био укључен. Нагађа се да му је тиме постало јасно како је у опасности да се претвори у фигуру без стварне моћи. Иранска дипломатија је већ делом и у рукама његових ривала, окупљених око врховног ајатолаха Алија Хаменеија и Иранске револуционарне гарде.

Зариф је реаговао подношењем оставке, уз изјаве да се спољна политика Ирана мора уклонити из домена партијске и фракционашке борбе, јер је то за њу „смртоносни отров”, као и да се нада како ће министарство на чијем је челу био његово повлачење погурати ка уставом прописаној позицији у спољним односима, пренела је агенција Ирна.

Уследили су јавни позиви реформски оријентисаних политичара из Ирана да Зариф остане на функцији, петиција 135 парламентарних посланика из разних клубова и масовна акција подршке на „Твитеру”. Ирански председник Хасан Рохани, мада је у савезништву са Зарифом, дан и по је оклевао с изричитим изјашњењем о томе прихвата ли оставку. Тек онда је саопштио да је одбија.

Рохани се такође састао с Асадом, што не подразумева нужно да се био приклонио намерама супарника да се Зариф избаци из игре већ може значити само оно што се одавно зна: да је под огромним притиском и да је опет вагао како да се постави, чувајући и сопствену позицију.

Он је, као први човек антиизолационистичког табора, најизложенији нападима тврде струје и разочарању Иранаца због тога што им нуклеарни споразум, добрим делом због америчке опструкције, није, како је обећавао са Зарифом, донео економски бољитак. Управо се опет подгревају и оптужбе против Роханијевог брата за корупцију.

Тајни токови новца можда су још један разлог за нападе на Зарифа и његове политичке пријатеље. Они су пре неколико дана успели да прогурају закон који налаже опорезивање и оних који су досад од тога били изузети, попут Револуционарне гарде, за коју се верује да није само најтврђе војно крило него и, што отворено, што прикривено, власник огромног дела иранских привредних ресурса.

Још се води битка око усвајања прописа који би онемогућили прање новца, нарочито за финансирање тероризма, односно тајних операција у иностранству преко посредника, у шта је уплетена Гарда. Њу је Зариф, како је јавила Ал Џазира, имплицитно оптужио за прање новца. Прописе против тога тражи Европа како би, упркос америчким санкцијама, могла пословати с Ираном. Рок за доношење таквог закона међународна организација ФАТФ је продужила до јуна, до када Зарифов блок треба да надјача отпор.