Позоришна чаршија је понекад суровија од политичке

ИНТЕРВЈУ: АНДРАШ УРБАН

У представи М.И.Р.А. ће се појавити сцена Милошевићевог митинга на Ушћу. Мира Траиловић, која је у то време била пред крај живота, отишла је на тај скуп и чак се на једном снимку види како устаје. Да је Мира Траиловић живела даље, да ли би јој то било опроштено у свој њеној изузетности, питамо се, каже Андраш Урбан, редитељ

М – као марљива

И – као ирационална

Р – као радосна

А – као ако, баш ме брига

„Најпре смо Милош Латиновић и ја разговарали о сарадњи и мом раду на сцени Битеф театра. Почели смо од приче о Хамлету, а онда се искристалисала представа М.И.Р.А, која би се бавила Битефом или Битеф театром”, каже Андраш Урбан, редитељ ове представе  чија је премијера, поводом три деценије Битеф театра, заказана за сутра увече у овом позоришту. М.И.Р.А  се бави се животом, стваралаштвом и делом Мире Траиловић, њеном борбом за Битеф театар као важном споном између позоришног живота у Србији и фестивала светске репутације, али и положајем, преиспитивањем и рефлексијама. Драматуршкиња је Ведрана Божиновић. Играју Мирјана Карановић, Сузана Лукић, Анђела Јовановић, Исидора Симијоновић и Горица Регодић.

Мира Траиловић је одударала од средине у којој је живела, борила се са њом и са друштвом. Где проналазите њену сличност са данашњим Мирама? Ко су ваше Мире данас?

Ко су Мире данас нећу вам одговорити. Сви инсистирају на слову о Мири Траиловић, а ово је прича у којој се сукобљавају извесни појединци који се залажу за натпросечно и осредњост, која је заправо наша друштвена стварност. Ако смо искрени у позоришном смислу, онда смо свесни да живимо у време осредњости, када позориште има задатак да, једноставно речено – не таласа. Много се лакше можете сукобити са политиком. Можда су тада и мање последице него да се сукобите са позоришном чаршијом, која је наша стварност.Лабораторијски метод Мире Траиловић

Свој недостатак политичког кредибилитета Мира је надокнађивала тако што се окруживала људима који су тај званичан политички ауторитет имали. Она је знала да мора да покаже како им је блиска (на пример, да позове телефоном високог политичког функционера пред члановима ансамбла), али и да обезбеди њихово присуство на свакој премијери

Борка Г. Требјешанин

30 ГОДИНА БИТЕФ ТЕАТРА

Лабораторијски метод Мире Траиловић

Како је било могуће да неко буржоаског порекла, ко није био члан партије, упркос свему напредује унутар комунистичког система и постане истински лидер културног развоја Југославије и њеног отварања према свету?

Мира Траиловић (Фото из архиве Битефа)

Историја лидерских достигнућа Мире Траиловић почиње већ раних педесетих, када је као млада дипломирана редитељка (још од студентских дана, од априла 1945, била је запослена као радио-спикер) почела да ствара неформални круг уметника и интелектуалаца који до тог тренутка нису припадали истој „арени”. У њега је укључила комунистичке интелектуалце и активисте, који су имали и службену, али чешће неформалну моћ и углед, као и грађанске интелектуалце чије је текстове и есеје откривала на последњим страницама различитих културних часописа и новина, препознајући у њима не само знање већ и отвореност ка новим струјањима.

Већ педесетих година Мира Траиловић је дошла на идеју да је Београду потребан нови тип театра – студио театар. Иницирала је многобројне дискусије у београдским кафанама, покушавајући да у том кругу интелектуалаца које је окупила пронађе оне који ће поред своје личне харизме, окренутости иновативним идејама и западном културном кругу, имати и ауторитет функције неопходан да би се створиле околности за реализацију њене идеје. У то време ауторитет функције био је готово искључиво везан за учешће у партизанском покрету у Другом светском рату. То је био разлог зашто је она окупила изузетно шаролик скуп интелектуалаца који на први поглед нису имали ништа заједничко међу собом.

Милена Драгићевић Шешић*

*Део текста „Лидерски стил Мире Траиловић: предузетнички дух у бирократском свету”, часопис „Култура”, 2013.

ИНДУСТРИЈА ЗАБАВЕ

Шекспир и видео-игре

Jедноставна, платформска игра Romeo Wherefore Art Thou? је у првој години играна око 20 милиона пута. Имала је промотивну функцију као део интернет презентације туристичке организације Шекспировог родног краја и укључивала потенцијалне награде – туристичка путовања за играче који постигну најбоље резултате

Илустрација Драган Стојановић

Од седамдесетих година 20. века, када су видео-игре ушле у ширу употребу и домен популарне културе, прешле су дуг пут од аркадних игара, преко играња на конзолама у домовима „обичних“ људи, небројених једноставних игара на преносивим уређајима за забаву свих узраста и испуњавање доколице, до препуних дворана у којима се одржавају првенства у електронским спортовима са директним преносом и милионским аудиторијумом. Видео-игре се користе и у основном и у специјалистичком образовању, за реализацију филмских остварења и представљају индустрију која у последњих десетак година зарађује више новца од филмске и музичке индустрије заједно. Уз утицај на популарну културу, организовање слободног времена, давање повода за ширење „моралне панике“, па до зараде за играче који играју за новац и славу или у едукативне сврхе, видео-игре очаравају кориснике могућношћу интеракције, контроле над садржајем на екрану и макар привидним одлучивањем и управљањем причом и приказаним радњама.

Видео-игре су ушле у све сфере живота и културе, па не изненађује њихово прожимање и са високом културом и уметношћу, делима и ауторима које сматрамо класицима (западне) цивилизације. Овај однос се можда најизразитије огледа у представљању Шекспировог дела (и лика) у световима игара.Достојни, истрајни, храбри

Скоро сви лауреати су своја виђења културне стварности и њених уметничких домета ставили међу корице сопствених књига, од научних, преко критичарских до путописних. Дакле, у свима њима се мање-више „крије” књижевност, уз императив да се ослика домаћа културолошка особеност звана ТПК (транзиција, приватизација, корупција)

Биљана Митровић

ИЗ ЛИЧНОГ УГЛА: НАГРАДА ТАЊА ПЕТРОВИЋ

Достојни, истрајни, храбри

Одговор на питање шта повезује лауреате награде “Тања Петровић” међусобно и шта их повезује са носиоцем имена ове награде–лак је и истовремено веома тежак. Лак зато што су ову награду сви они појединачно несумњиво заслужили– Милан Влајчић, Жикица Симић, Бојана Андрић, Пеца Поповић, Иван Меденица, Теофил Панчић, испунивши сваки од критеријума прописаних њеним правилником.

Тања Петровић (Фотоархива "Политике")

Писати о њима само на основу тога, подразумевало би само их похвалити или доказивати да су је достојни. Тежак зато што сумирање појединачних заслуга (било којим поводом, укључујући и онај када га нема) носи у себи ризик утапања особености сваког од њих у збирну оцену, у колективно, у супротно од онога по чему су се издвајали од других и због чега су баш они награђени.

Но, на срећу, излаз из оваквог изнуђеног ћорсокака налази се у узвишеном циљу ове награде, који је она до сада успешно сачувала, најпре доследним и исправним одлукама жирија, то јест управног одбора, али једнако и именом које носи: Тања Петровић.

Владислав Бајац

СИРАНО ДЕ БЕРЖЕРАК (1619–1655)

У духу интелектуалне распусности

Де Бержераков Други свет надахнуо је Џонатана Свифта за Гуливерова путовања, а Волтера за филозофску причу Микромегас, али је то пре свега свега ремек-дело необичне и поетичне маште са пуно сатиричних и пародичних елемената и производ вербалне инвентивности која се може такмичити са Раблеовом

Сирано де Бержерак

Ове године, 6. марта, навршава се 400 година од рођења француског писца Сирана де Бержерака, аутора смелог и новаторског дела које припада либертенском току прве половине 17. века. О његовом кратком животу нема много података. Зна се да је рођен у Паризу 1619. године и да је умро у граду Саноа 1655. Одрастао је у сеоској средини, образовање је стекао код свештеника чије лекције није много уважавао. Отац га убрзо шаље у Париз где води распусан живот, али не престаје да чита и стиче широка знања. Повезује се са групом филозофа који, са Пјером Гасендијем на челу, пружају отпор доминантној хришћанској идеологији дајући људском постојању земаљски смисао, а Декартовом начелу Cogito, ergo sum супротстављају своју сензуалистичку доктрину која порекло ума везује за чула. Постаје славан по вештини у бројним двобојима и војничким подвизима. Године 1639. приступа Одреду француске гарде и 1640. учествује у опсади Араса. Тим учешћем се и завршава његово војничко искуство. Враћа се цивилном животу и наставља прекинуте студије, али се и даље бори у двобојима, а његов необуздани темперамент долази до изражаја и у књижевним полемикама и скандалима. Живот завршава са 36 година на апсурдан, готово бурлескан начин: умире од последица повреде нанете гредом која му је пала на главу са неког прозора или крова, при чему није сасвим јасно да ли је био у питању несрећни случај или, можда, атентат.

Јелена Новаковић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ