Јефтина мода скупо кошта планету

Највећи модни ланци у Уједињеном Краљевству морали су протеклих месеци да се правдају због тога што робу продају јефтино. Како може мајица да кошта две или три фунте и где је ту зарада, питали су их чланови парламентарног одбора за екологију, који је имао задатак да утврди ефекте такозване брзе моде на животну средину и предложи мере да ублажи последице.

У извештају објављеном ових дана упозорава се да британска модна индустрија годишње произведе милион тона отпада и да је већи извор угљен-диоксида од авиона и бродова заједно. Документ је резултат вишемесечне истраге парламентараца о еколошкој одрживости текстилне производње. Саслушавши представнике 16 компанија, одбор је закључио да су досад предузети напори на заштити животне средине поништени самом чињеницом да се продаја одеће за последњих шест година увећала за 200.000 тона и да је „животни циклус” данашњег одевног предмета краћи него што је икада био – траје у просеку само две године.

Међу предложеним мерама је порез од једног пенија на сваки комад одеће, како би се од прикупљених 35 милиона фунти финансирао програм рециклаже. Статистика каже да се тренутно рециклира само један одсто одбачених крпица. Потрошачима је упућен апел да купују мање и да поправљају одећу, а предлог је да ђаци у школама уче ситне поправке, на пример – да нешто закрпе или скрате.

Модерно доба донело је поред брзе хране и брзу моду. Ланци попут шведског „Ејч енд ема” и шпанске „Заре” демократизовали су моду, омогућивши широким масама да по приступачним ценама прате трендове. Још даље су отишле компаније попут „Прајмарка”, спустивши цену појединих комада на само два евра. На питање посланика како може мајица да кошта два евра, директор овог ирског ланца је одговорио да су им марже мале и да не троше на рекламу. Председавајућа одбора, лабуристкиња Мери Крег, прокоментарисала је да се купцима тако шаље порука да мајица не вреди више и да онда није чудо што се третира као ствар за једнократну употребу.

Професор са Лондонског модног колеџа Дилис Вилијамс рекао је посланицима да мајица произведена по еколошким стандардима и у правичним условима рада не може да се произведе ни за шест фунти, а камоли за две.

Британци годишње баце гардеробе у вредности од 140 милиона фунти и купују више одевних предмета од било које друге европске нације. Сваке недеље купе 38 милиона комада, а 11 милиона баце у смеће. У просеку годишње у ормаре унесу 26,7 килограма нове одеће, више него дупло у односу на Швеђане који купе 12,6 кг. Модну машинерију мање хране и Немци (16,7 кг) и Италијани (14,5 кг), наводи се у извештају.

Последице по животну средину и друштво су огромне. Процењује се да текстилна индустрија, једна од пет најпрљавијих, годишње емитује 1,25 милијарди тона угљен-диоксида, док у океане избаци 20 до 35 одсто све пластике која тамо заврши. Да би се произвео килограм памука, довољан за једну мајицу и фармерке, потроши се између 10.000 до 20.000 литара воде.

Производња се често обавља у суровим условима рада у Великој Британији и сиромашним земљама „трећег света”. У извештају одбора за екологију изнете су критике и на рачун услова рада у фабрикама. Предложено је да потрошачима буду доступни подаци о томе ко је произвео одећу и у каквим условима. Откако је 2013. године 1.100 радника страдало у рушењу текстилне фабрике у Бангладешу, где се шило углавном за европске потрошаче, расте притисак на компаније да транспарентије прикажу ланац добављача.

Такође се тражи забрана спаљивања и бацања непродате одеће. Луксузни бренд „Барбери” је прошле године шокирао многе када је објавио да је спалио непродате одеће, ташне и парфеме у вредности од скоро 30 милиона фунти да би заштитио бренд и сачувао ексклузивност. Упућени кажу да је спаљивање непродате робе најпрљавија јавна тајна модне индустрије и чак су похвалили „Барбери” због отворености, јер други обично не објављују податке.