У Либану деца свакодневно пате

ИНТЕРВЈУ

После филма „Капернаум”, неки гледаоци су били постиђени, шокирани, желе јавну расправу о овој теми и покрећу промене. Они други и даље вичу: „Не, то није истина, наша земља није таква!” Не желе да се погледају у огледало и виде своје мане, каже Надин Лабаки, редитељка

Либанска глумица, редитељ и продуцент Надин Лабаки, ауторка успешних филмова Карамел и Где идемо сада?, за свој последњи филм Капернаум (на арапском конфузија, хаос) прво је награђена Гран-пријем у Кану, потом су уследиле и номинације за Бафта и Оскар и бројне награде на међународним фестивалима, међу којима су и оне недавно освојене и на 47. Фесту у Београду.

Ни Фестова публика није могла да остане равнодушна на причу о дечаку Заиму без родитељске љубави, неге и бриге, без икаквих права и његовом очајничком потезу да тужи родитеље за то што су га родили. Премиса оваквог судског случаја можда јесте радикална, али је и пропорционална праведном гневу који покреће Капернаум. Надин Лабаки је осећај великог пораза друштва у филму претворила у гласан позив на окупљање за помоћ, али и освешћивање свеукупне заједнице у којој је занемаривање, злостављање и остављање деце проблем који се не може више гурати под тепих.

Сви глумци у овом филму су натуршчици. Лик Заина тумачи сиријски дечак Заин ел Рафија, избегличко мудро и љутито дете (награда за најбољег дебитанта на 47. Фесту), лик младе мајке Рахил, са детенцетом које је одиграло најбољу улогу бебе икада виђену на филму, одиграла је Јорданос Шифероу – избеглица из Еритреје чији се филмски живот у Бејруту не разликује много од њеног стварног живота, а лик Заинове сестре малена Седра Изам која заправо игра саму себе – девојчицу која продаје жваке на улици на којој ју је Надин Лабаки и пронашла.

Дубравка Лакић

СУСРЕТИ
Свој крст морам да носим и носим га

Сада живим у околностима које су страшне за уметника јер живим на Косову, где се све чини да не добијем ниједан посао. Од рата, то јест откад су дошле ове „демократске” вође, никад ми ниједан пројекат није одобрен. Замислите колико је то тешко за мене, каже глумац Енвер Петровци

Енвер Петровци (Фото Народно позориште Ниш)

Дошао сам на фестивал Театар на раскршћу због својих пријатеља, али и чињенице да ће се овде окупити уметници из целог бившег простора Југославије, а што да не и даље. Уметнички југоносталгичар јесам и то и признајем. Недостаје ми тај простор… каже за Политику Енвер Петровци, највољенији живи албански глумац у бившој Југославији члан жирија актуелног фестивала Театар на раскршћу, који до 19. марта окупља позоришну елиту региона у Нишу. Театар на раскршћу као јединствени позоришни фестивал који на једном месту жели да окупи позоришну уметност балканског културног простора има за циљ афирмацију сличности и разлика културног идентитета држава и народа који деле исти простор.

Са качкетом на глави, карактеристичним погледом и осмехом, којим килограмом више од познатог београдског издања, Енвер Петровци који живи на релацији Приштина–Тирана је протеклих дана обилазио пријатеље, дружио се са колегама, навраћао у нишке кафане, као у стара добра времена.

Да ли је могуће обнављање југословенског културног простора и колико нам недостаје шира уметничка територија?

Сигурно да нам недостаје. Ако неко каже другачије, он не говори истину. Никоме, апсолутно никоме није боље сада. Када разговарамо приватно у четири ока сви ми кажу да се слажу са мном. Колико имају храбрости да то изговоре јавно, то је њихов проблем. Ја говорим јавно: што је већи простор, то је боље за уметника.

Борка Г. Требјешанин

ЗАПИС
Oбавезни примерак

Колико сам само пута помислио на Борхесове стихове: „Други нека се хвалишу страницама које су написали, ја се гордим онима које сам прочитао!” Требало би их понављати сваког јутра, на празан стомак 

Толстојева кућа у Јасној пољани (Фото Л. Блашковић)

Свет невероватном брзином остаје исти.

Двоумити се између Толстоја и Достојевског, то је исто тако изазовно као питати се да ли сте за Ролингстонсе или Битлсе. Следећи оца, прво сам утонуо у беспућа Браће Карамазов. Имао сам тек десетак година, питао се нестрпљиво ко је ту кога убио. После сам исти роман читао на сваких, рецимо, пет година, и сваки пут сам мислио да ме та књига гура у милост новости, да ме наново понижава.

У то доба, међутим, био сам благо равнодушан према Лаву Николајевичу, извесна жена пресечена возом мало шта ми је у тим тренуцима могла рећи.

Потом сам се одао белом Набокову. Тај је исмевао Фјодора слично као и Бретон, који је указивао прстима колико је, на пример, представа просте собе у Достојевског унакажена фактографским описом који се граничи с тупошћу.

С друге стране, Набоков се ругао Фјодоровим религиозним решењима, који ће припитомити монструозни велтшмерц проблематичном чињеницом у којој држава прерасте у цркву, а не обрнуто, како то очекују паћеници, као у мрачној комори, што наглавце обрће пијету или страшни суд, гмиже по магленом мозгу јуродиве кликуше.

Тако сам се, с временом, окренуо набилдованом Толстоју, поготово када сам, из сведочанстава Триве Милитара, сазнао да се Гроф спремао преселити у мој град, Нови Сад, по наговору свог лекара, вечног Словака, каснорембоовски згађеног Жида, из срећне породице истоветне с другима, док понављају јединствену, целовечерњу басму.

Ласло Блашковић

УМЕТНОСТ
Мајда и Марклен – два лица истог новчића

У атељеу на Косанчићевом венцу 19 стварали су сликари Мајда Курник и Марклен Мосијенко. Он, Украјинац, добровољац у бици за ослобођење Београда, у којој гине његов брат Спартак. Она, Словенка, ратна сликарка у НОБ, чији је брат погинуо на Сремском фронту. Мајда је сликала манастире, Марклен је рестаурисао фреске. Објављена је књига о њиховим мање познатим радовима.

Мајда Курник, Аутопортрет са руком, 1966.

Занесени идејом да обнове нашу земљу разорену Другим светским ратом, сликари Мајда Курник и Марклен Мосијенко укључили су се у радне акције. Ту се се у упознали, заволели и остали заједно. Градили су пруге и мостове, али и цртали, чувајући од нестанка тај тренутак историје. На њихово разноврсно стваралаштво данас подсећа књига Мајда и Марклен Сузане Спасић и Ане Шиндлер, у издању „Интерпреса“, која доноси мање познате радове овог необичног уметничког пара.

Породица Словенке Мајде Курник, рођене 1920. године, почетком Другог светског рата избегла је из Велења у Београд где је Мајда уписала Ликовну академију. Њен брат је погинуо на Сремском фронту. Трагично је страдала и њена сестра, а врло брзо умрла и њихова мајка.

– Још студенткиња, Мајда Курник се 1944. придружила Народноослободилачкој борби, као ратни сликар Пропагандног одељења Треће армије. На њеним цртежима и скицама управо видимо то опште лице рата, борбу, оружје, страдање, тугу, а кроз поједине призоре, избеглице, војнике, децу, ратнике окупљене око заједничког казана сагледавамо и сву трагедију једног доба – прича Сузана Спасић, ауторка књиге.

Мирјана Сретеновић

ПОП ЋОШЕ
Недеља ујутру

Када би ружеви, лакови за нокте, чешљеви, маскаре, бријачи, парфеми и дезодоранси могли да причају, свашта би рекли о суботњој вечери

Недеља у насељу Браће Јерковић (Фото: В. Скочајић)

Суботом увече цео град мирише на парфеме и наду. То је тако од кад знам за себе.

Бенд који има концерт то вече осећа тумбање по стомаку. Стрепе да ли ће пред публиком бити добри као јуче у оном хладном склоништу на проби. Младић са наочарима које личе на оне које је носио Бади Холи проводи сате испред огледала. Хоће да буде леп ако се она појави у сепареу. Мрзи места са сепареима, али ће отићи тамо само због ње. Разведена црнка је коначно нашла бебиситерку и шминка се док крајичком ока гледа на сат. Размишља да ли је брат њене колегинице и уживо толико леп као на слици. Малаксали тата је наизменично читао књигу и куцкао ес-ем-ес док му је топломер био испод мишке. Десетогодишња ћерка му је донела чај и рекла му да се бака и она брину. Он је помазио по коси, рекавши јој да ће ускоро бити ко нов. Намргођени мушкарац проседе браде улази у ауто. Док се цео свет проводи, он мора на посао. Испушта уздах док окреће кључ. Када види да му је бензин на резерви, опсује и млатне руком волан. Плавуша лакира нокте испред огледала, па ставља руж на усне, па маскару. Када је готова намигне себи у огледалу. Узима телефон да направи селфи, али у последњем тренутку се предомишља. Баш јуче је читала на неком порталу да ако правиш селфи пре изласка у град, смањујеш себи шансе да нађеш дечка. А њој треба нови дечко више него нове ципеле. Момак у тренерци пуши цигару на тераси и гледа у плавичаста светла прозора преко пута. Преврће очима када види да комшија гледа избацивање из неког ријалити смећа. Осамдесетогодишњи деда у стану испод гледа репризу председникове конференције за штампу, одмахујући главом. Чак је и он скапирао, мисли момак у себи. Деда, не председник.

Владимир Скочајић 

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ