Предрасуде о 25. и 27. марту 1941.

На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време самог рата (али и након 1945. године). Стога бисмо изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда о 25. и 27. марту 1941, којe се могу класификовати у три групе дезинформација.

Прва предрасуда: Приступање Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. је самовољан чин главног намесника кнеза Павла Карађорђевића, који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства.

Историјска истина: Сам кнез Павле, као и политички естаблишмент Краљевине, тог пролећа се могао ослонити једино на евентуалну конкретну и брзу помоћ Велике Британије, која јесте у том тренутку губила рат, али га није још и изгубила, а у односу на Трећи рајх је имала далеко веће економске и људске ресурсе, узимајући у обзир британско прекоморско колонијално царство (још увек највеће на свету). Треба узети у обзир и фактор САД, које су лебделе као Дамоклов мач изнад Хитлеровог врата. Међутим, Краљевини је била потребна конкретна и брза војна помоћ како би одбијањем потписивања савезништва са фирером евентуално одвратила аустријског каплара од напада на Југославију.

Кнез Павле је био задрти англофил и по образовању и по манирима. Стицао се утисак да би пре абдицирао него окренуо леђа Британији, а и сам Хитлер га је држао за класичну британску марионету на Балкану, што је кнез Павле у суштини и био. Британски Краљ Џорџ VI био му је рођак, што је учвршћивало савезништво са Гордим Албионом. Ипак, баш у то време, критично за опстанак Југославије, Албион је морао да коначно открије своје право лице и показао је Србима да није уопште горд, већ пре свега перфидан, што је на крају и британског трабанта кнеза Павла отерало у Хитлерово наручје како би спасавао Србе од геноцида у случају окупације и поделе Југославије, односно стварања нацифашистичке НДХ и велике Албаније са Косметом.

Друга предрасуда: Пуч од 27. марта 1941. у Београду, односно државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића био је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независан од било којег спољног фактора.

Историјска истина: Након брзе капитулације Француске јуна 1940. у рату против аустријског каплара остала је још само Велика Британија, са, бар како је тада изгледало, малим шансама да га добије, а много већим да склопи понижавајући мир са Берлином. Стога није ни чудо што су британски политичари и дипломате покушавали да свим средствима, укључујући и војне ударе, увуку било коју неутралну земљу у рат, на своју страну, без обзира на то коју је цену та жртвована земља морала да плати за евентуалну победу перфидног Гордог Албиона.

Главна британска марионета која је организовала пуч у Београду у ноћи између 26. и 27. марта био је бригадни генерал југословенског ратног ваздухопловства Боривоје Мирковић, који је у овом конкретном случају пре свега спроводио већ унапред разрађене планове за Југославију својих британских налогодаваца који су чак били толико дрски да 27. марта подметну краљу Петру II говор политичке подршке на Радио Београду.

Трећа предрасуда: Масовне народне демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту које су пратиле пуч од 27. марта 1941. организационо су извели југословенски комунисти, односно тадашња илегална КПЈ.

Историјска истина: Демонстрације 27. марта биле су апсолутно спонтане јер је народ мислио да је стварно реч о издаји (с обзиром на то да нису све тачке споразума објављене јавности и с обзиром на то да се неосновано надао британској помоћи), тако да о послератној државно-партијској пропаганди да су демонстрације организовали комунисти нема ни говора, из најмање два разлога: снага, утицај и број комуниста били су мали да би анимирали велику масу демонстраната и Стаљинова директива свим КП у Европи након споразума са Хитлером од 23. августа 1939. била је јасна и беспоговорно обавезујућа за све европске комунисте, па тако и за КПЈ – стриктно се прекидају све антинемачке активности и пропаганда.

На крају, није тешко закључити и да је паљење немачке заставе на згради Туристичког уреда Немачке у Београду 27. марта 1941. била добро смишљена провокација неког Мирковићевог бритиш-трабанта како би се дао јасан изговор Хитлеру да нападне Југославију, што су Британци и хтели.

* Историчар и политиколог, Вилњус, Литванија

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа