Повлачење из Лисабонског споразума – злочин против мира

Како би изгледала каснија историја БиХ да Алија Изетбеговић у марту 1992. није повукао потпис са Кутиљеровог плана који су били парафирали и Караџић и Бобан, а обухватио је и федералне уставне принципе и територијално-етничку поделу БиХ? То није питање „шта би било да је било”, како ортодоксна наука о историји дисквалификује дела из тзв. алтернативне историје. Реч је о томе да у кризним ситуацијама неке земље и народи могу да се нађу пред ултимативним избором на раскрсници између више путева, те политички актери морају брзо да повуку потезе са дугорочним последицама. Процене политичке улоге А. И. са српског, хрватског или бошњачког националног становишта су једно, а друго је шта је то значило за БиХ као целину. Што је најважније, да Изетбеговић није одустао од споразума, не би избио грађански рат и избегла би се огромна људска страдања и материјална разарања од којих се земља ни после 25 година није опоравила.

Друго, да је Кутиљеров план био заиста прихватљив за све три стране, па и за муслиманску, потврђује чињеница да је Изетбеговић после три и по године ратовања готово исти документ (поново) потписао у Дејтону. Треће, план је, као и сви каснији мировни планови, подразумевао три територијално-етничке јединице. Бошњачкој би припало 44 одсто територије. Српској такође 44 одсто. И Хрватима 12 одсто територије БиХ. Дакле, Муслимани би добили више него у Дејтону. Срби и Хрвати – мање. Четврто, Кутиљеров план био је ипак бољи и за Хрвате, јер је унутрашњом поделом и за њих била предвиђена територијално-етничка аутономија, за коју се и данас грчевито политички боре као за трећи ентитет или обнову Херцег-Босне. Пето, Лисабонским споразумом избегао би се и братоубилачки рат између Алијине Армије БиХ и Бабине Војске АПЗБ у Цазинској крајини, где су Муслимани гинули на обе стране фронта. Шесто, БиХ не би била међународни протекторат у којем, привремено притајени, високи представник и даље иза леђа држи батину диктаторских бонских овлашћења, него суверена земља. Најзад, грађански рат је неизбежно посејао међунационалну мржњу, која је тешко отклоњива на дуги рок.

Потписом Лисабонског споразума Срби су се одрекли своје прве опције за останак БиХ са Србијом у скраћеној Југославији и прешли преко увреде и понижења антиуставног скупштинског надгласавања српских посланика. Упитан после Дејтона зашто је најпре хтео, па није хтео, а онда опет хтео исто решење, одговорио је да је куповао време да би за рат припремио паравојне зелене беретке. Већина аналитичара сматра да је пресудан био разговор са амбасадором Цимерманом, који је 28. марта 1992, у интервалу између потписивања 18. марта и одустајања неколико дана касније, долетео из Београда у Сарајево. Сугерисао му је унитарну мултикултурну грађанску државу, што је практично значило да ће Бошњаци као већина доминирати целом БиХ, уместо на само 44 одсто територије. Изетбеговић је након тога одбацио Кутиљеров план, а пошто је, упркос супротстављању Срба, већ био извео грађански референдум спорног резултата, аранжман је могао да буде верификован пријемом БиХ у УН.

Кутиљеров коментар гласио је: „Дејтонски споразум је готово идентичан Лисабонском. Борба Алије Изетбеговића и његових западних ментора за унитарну босанску државу увела је земљу у крвави рат који је могао да буде спречен да је прихваћен мој план мирне поделе територије на три дела!” Одустајањем од Лисабонског споразума Изетбеговић и његови „западни ментори” повукли су окидач за грађански рат са милион побијених, рањених, силованих, прогнаних из сва три народа. Не би било ни седам негативних политичких импликација које смо навели, а постоји и осма. Када је после рата ипак реализован Лисабонски споразум, само под дејтонским именом, ратом је већ био уништен капитал узајамног поверења представника три народа. Постојао је 1990–1991, када су СДС, СДА и ХДЗ у неформалној коалицији победили на изборима, те равноправно поделили власт. Муслимански лидер је тада претендовао само на „онолико Босне колико његов народ може просперитетно контролисати”. Збуњује што Кутиљеро, као Португалац, испред ЕЗ говори о малигном мешању „западних” ментора, али Карингтон, Овен, Столтенберг, па чак и Венс, накнадно су „открили” да су то САД.

На наше уводно питање како би изгледала савремена БиХ да се Алија после лисабонског парафа није предомислио, одговор би, наравно, био: неупоредиво боље. То не значи да би Босна била западнобалканска оаза мира, стабилности, толеранције, просперитета. Јер, интервенционизам суперсиле се наставио, а на рушењу Дејтона и на бошњачкој страни придружио му се турски неоосманизам и исламски свет. Хрвати уз Ватикан имају матицу која је ојачана чланством у ЕУ и НАТО-у. А и Срби су у Путиновој Русији напокон стекли заштитника и имају подршку Кине. Ипак, Лисабонски споразум остао је пропуштена шанса за мир, а одустајање од њега – „злочин против мира”.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа