У Београду за две недеље четири покушаја исељења

Кад извршитељи покуцају на врата с налогом за принудно исељење, многи немају тај луксуз да играју на све или ништа, јер „све” је уједно и једино што им тада преостаје – да се успротиве онима који спроводе закон. Ништа, односно непружање отпора за њих значи да постану бескућници.

Људима којима повериоци из различитих разлога плене станове већ две године у одбрани помаже Здружена акција „Кров над главом”, група која се противи принудним исељењима и која верује да у 21. веку сви заслужују да имају свој дом. Скупљају се и реагују у свим критичним ситуацијама када грађанима прети опасност да остану под ведрим небом.

– У Београду су пре две недеље била четири покушаја исељења, и на основу тога најбоље видимо колике су размере тог проблема. О томе Комора јавних извршитеља уопште не води рачуна јер једини податак који су они избацили јесте да је прошле године спроведено извршење на око 3.700 непокретности. Они, међутим, нису прецизирали колико је тих непокретности људима једини дом – објашњава Алекса Петковић из ЗА „Кров над главом” и додаје да баш то показује колико се не мисли о социјалном аспекту.

Већина људи у овој земљи се, каже он, у неком тренутку нађе у ситуацији кад мора да бира да ли ће купити лекове и храну или платити рачуне и кредит.

– У таквој ситуацији дужничког ропства људи бирају оно што је најнужније у том тренутку и онда се нађу у ситуацији да им извршитељи покуцају на врата и прете исељењем. Проблем је што наша држава нема механизме да решава ситуације у којима људи остају без крова, односно нема механизме да их збрине. Једна од жена које смо бранили тражила је помоћ Центра за социјални рад, да би је службеница питала: „Да ли је могуће да за 60 година није стекла ниједног пријатеља који ће је примити?” То је показатељ да држава уопште не жели да се бави овим проблемом, да се изузела из тога и потпуно то препустила појединцу – истиче Петковић.

Прва „дефанзива” у којој је учествовала ЗА „Кров над главом” била је одбрана Бранке Хаватми с Дорћола.

– Злоупотребе у том случају су биле стварно очигледне. Стан је због дуга од 6.500 евра „отишао” за око 24.000. Јавно надметање је одржано под сумњивим околностима, у Бечмену. Било је неколико понуђача, а проблем је што су сви прихватили да плате јемство, а онда је почетну цену прихватио само један од њих –подсећа овај активиста.

Након овог, кренули су да се отварају и други случајеви и припадници акције увидели су разноликост разлога због којих људи остају без крова над главом. Тако је породица Добриле Петровић са снајом и двоје мале деце, из стана у Његошевој, морала да изађе због реституције. Оне су се у почетку противиле, али су на крају морале да напусте свој дом.

– Исељење је наплаћено 11.000 евра и то су трошкови чију ми спецификацију ни дан-данас не знамо. Познат нам је само тај коначни рачун. Добрила је пензионерка и на име тог дуга скидају јој две трећине пензије. Питање је да ли ће икада то моћи да отплати – прича Петковић.

Радећи с људима који су у ризику да постану бескућници, сазнали су и за такозване случајеве трећих лица.

– Трећа лица нису ни дужник ни поверилац. Они нису ни у каквом спору, никоме нису дужни ни криви, али их ипак исељавају. То су, рецимо, жртве двоструке продаје станова. Деси се да се инвеститор задужио код некога и уместо да дуг плати својом имовином, он плаћа станом који је неко други уредно платио, и живи у њему већ годинама, све док једног дана не покуцају извршитељи – прича Петковић.

Овакви случајеви се дешавају и када људи не упишу себе у катастар као власнике јер о томе нису довољно обавештени или због тога што све то кошта. Али, мука трећег лица зна да снађе и „савесне купце”, попут Драгане Милисављевић са Звездаре.

– Онa је продала кућу у Јагодини и један станчић и тако скупила новац да купи некретнину. Гледала је станове, а у једној од агенција за њихову продају двоумила се између два стана. Један је био уписан у катастар, други није. Изабрала је „сигурнију” варијанту. Купила је укњижени објекат, потписала уговор, оверила га у суду, у катастру га превела на своје име и платила проценат агенцији. Десетак година касније, испоставило се да је неко некада овај стан на превару превео на себе и појавио се наследник правог власника. Драгана је у том тренутку остала без свега – објашњава Петковић, додајући да јој је нови власник искључио струју и да се жена током целе зиме грејала само на плинску боцу.

Помоћ од активиста тражили су и људи којима су се на вратима појавили извршитељи како би пленили имовину фирми које су у АПР-у уписане на њиховој адреси. Из станова су избацивали и породицу Аксентијевић због кредита у швајцарским францима, избеглице које су заузеле станове у Устаничкој јер им Комесаријат годинама није обезбеђивао никакав смештај, и породицу Коцић, која је дуг вратила, али је поступак против њих из неког разлога био настављен. Ова иницијатива стала је и на страну пуковника Лаловића, који је отпуштен из војске, да би затим, како прича Петковић, добио две пресуде у своју корист, али је у међувремену исељаван из додељеног стана који би и откупио да није незаконито остао без посла. Здружена иницијатива „Кров над главом” штитила је и породице Рома, које су комуналне службе истеривале из каквих-таквих, али ипак њихових домова.