Понос и срамота на мосту

Ковин, Смедерево – За који дан навршиће се две деценије како је мост на Дунаву, између Ковина и Смедерева, погођен с две ракете у НАТО агресији на нашу земљу – пао у реку. Разарање се догодило 15. априла у 22 часа и 58 минута.

Као и до 29. новембра 1976. године (Дан републике), када је овај грандиозан објекат предат на коришћење, после рушења ове везе јужног Баната са Шумадијом и другим крајевима централне Србије, опет је прорадила скела и у наредних шест месеци превозила је путнике и возила с једне на другу обалу реке. Непосредно после рушења моста (изнад реке је дугачак 1.231 метар), предлог вршачког „Хемофарма” да се оформи конзорцијум учесника за обнову моста прихватили су смедеревски „Сартрид”, као носилац великог подухвата, „Панфарма” Београд, „Здравље” Лесковац, „Зорка Фарма” Шабац, „Југоремедија” Зрењанин, „Славиамед” Београд, „Хемомонт” Подгорица, „Срболек” Београд, „Санитарија” Нови Сад, „Ремевита” Зрењанин.

Потом су се неимари латили посла и огромну штету санирали. Главне радове су изводили стручњаци различитог профила „Гоше” из Смедеревске Паланке, па је обновљени мост после тестирања пуштен у саобраћај 23. децембра, исте године када је и срушен. Симболични чин је обавио Мирко Марјановић, тадашњи председник Владе Републике Србије, и председник Управног одбора Дирекције за обнову земље од последица агресије.

Као што приличи, ради сећања, самопоштовања, поноса, опомене и поуке, на камену вертикалну плочу тада су постављене три бронзане табле на смедеревској страни, у смеру према Ковину. На првој, сасвим горе, сложен је текст који је све до данашњих дана преживео: „Од када је света и века, људи се деле на градитеље и рушитеље. Само градитеље памтимо заувек.” Изливени грб Србије се налазио одмах испод, као и бронзана плоча с именима чланова конзорцијума за обнову моста и сасвим сигурно су трајали до 3. августа 2014. године, када смо их заједно снимили. Не зна се тачно када је спомен-обележје оскрнављено.

Већ неколико година на мосту преко Дунава, између Ковина и Смедерева, на некадашње постојање државног грба и имена конзорцијума подсећају само бледе површине на камену, па је ово спомен-обележје, истовремено, и понос и срамота.