Иво Андрић и 1918. година

О чему је размишљао и шта је писао Иво Андрић вишеструко значајне 1918. године, када је српска војска била победоносна и када је стварана нова, троједина, држава, говори књига „Иво Андрић 1918”. Дело које је приредила Биљана Ђорђевић Мироња, у Задужбини Иве Андрића у Београду, садржи песме, аутобиографски запис, прву објављену књигу, први приповедачки рад, есеје, приказе и преводе, као и необјављену једночинку, приватна писма, факсимиле страница из пишчеве најстарије сачуване рукописне бележнице, фотографије, као и библиографију радова нашег нобеловца.

Такође, ово издање употпуњено је и приређивачком реконструкцијом Андрићевог календара, који дочарава Андрићево кретање и стварање током те 1918. године.

„Бирајући епику као делатно поље, Андрић је те године објавио прву причу која ће доцније постати део приповедачког триптиха `Пут Алије Ђерзелеза`. Наставио је да се огледа на плану есеја, односно приказа, представљајући феномен књижевности у доба рата, положај књижевника и уметника, опасности којима је изложена југословенска идеја, и тадашњу, превасходно хрватску, скромну ратну књижевну продукцију. У појединим приказима, иако посвећеним мање познатим ауторима и делима, препознају се хуманистички и алтруистички доживљај света, замеци основних пишчевих идеја о уметности, књижевном послу и стварању”, пише у уводу Биљана Ђорђевић Мироња.

Једночинку „Конац комедије” Андрић никада није завршио, нити објавио, и иако по речима Биљане Ђорђевић Мироње није много значајна, представља симболични прекид са темама везаним за загребачке високе кругове који су подражавали германску културу.

Централни део књиге чини „Ex Ponto”, рукопис настао током Андрићевог боравка у затворима, у Далмацији, Словенији и Босни, од 1915. до 1917. године. Био је заточен као припадник Младе Босне, велеиздајник и председник Српско-хрватске националне омладине.

У једном од есеја под насловом „Незвани нека шуте”, Андрић критикује новинске и политичке полемике о новој држави као републици или монархији, „док удовице оних који су погинули за наше уједињење још ни црнину нису скинуле”.

„Зар су српски војници, који су још јучер на Сави и Дунаву умирали, мислили да ли умиру за монархију или републику? Зар сиротиња по Босни, Истри и Далмацији, која издишући чека да јој се што прије донесе хљеба и слободе, мисли да ли ће јој то донијети република или монархија? (...) Али болесна засуканост, у ропству и неслози, израђена метода мишљења извјесних људи није застала код тог нелијепог посла. Они су пошли да – у овај час! – испитују чврстоћу веза између наших племена или да траже гаранције (!!) да Хрвати у Југославији не буду `запостављени`”, писао је Андрић.

Ова књига пружа увид и у Андрићеву делатност у вези са утемељењем југословенског и културног и књижевног модела у Хрватској, и приређивач посебну пажњу поклања Андрићевој улози као једног од оснивача, уредника и аутора првог југословенског књижевног часописа „Књижевног југа”, у којем је те 1918. и објавио највише својих радова. По речима Биљане Ђорђевић Мироње, намеће се закључак да је Андрић напустио Загреб оног тренутка када је спознао да хрватски књижевни и културни простор није довољно пријемчив за нове идеје уједињења.

Године 1918. Андрић је већ био познати песник, а у тадашњим стиховима приметан је његов антиратни став, резигнација због стања у којем се налазила држава, као и због масовног сиромаштва; те усамљеност и отуђеност у свету. Приређивач указује на још једну особеност везану за објављене фотографије у овој књизи. На једној страни су пишчеви портрети начињени у Загребу, где је блед, мршав, строгог лица и одела, а на другој су снимци из далматинског приморја, где је Андрић лица потамнелог од сунца, атлетске грађе, у светлој и мекој одећи. Ипак, ову двојност уједињује елеганција и отменост држања. Међу сачуваним писмима налази се она упућена драгим пријатељима из младости, Зденки Марковић и Густаву Крклецу.