Субота, 10.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Будућност антропологије је у пробоју политичких барикада

Професорка на Филозофском факултету Весна Вучинић Нешковић у Бразилу добила награду Међународне уније антрополошких наука, а у Сан Хосеу признање председника Америчке антрополошке асоцијације
Потпис Весна Вучинић Нешковић (Фото: лична архива)

Два лепа признања са другог континента стигла су на адресу Филозофског факултета у Београду. Професорка антропологије Весна Вучинић Нешковић добила је Награду за посебан допринос раду Међународне уније антрополошких и етнолошких наука, чија је председница била од 2014-2016. године. Признање је недавно свечано уручено у Флоријанаполису, у Бразилу. А стигла је и Награда председника Америчке антрополошке асоцијације, уручена у Сан Хосеу, на њиховом годишњем састанку за рад на уједињењу глобалне антропологије и формирању Светске антрополошке уније.

Међународна унија антрополошких и етнолошких наука формирана је 1934. у Лондону, док је Светски савет настао као мрежа антрополошких асоцијација 2004. у граду Ресифе, у Бразилу. Савет има онлајн часопис „Већ виђено” који на једном месту окупља најбоље чланке објављене у националним часописима широм света.

Весна Вучинић Нешковић тренутно води радну групу Светског савета која се бави глобалним културним политикама и тиме како утицати на доносиоце одлука у друштву. У плану је и панел састављен на на основу Агенде одрживог развоја 2030, коју је усвојила Генерална скупштина УН, са 17 циљева који се односе на сузбијање сиромаштва, подизање нивоа равноправности полова, развој градова, бригу о земљишту и водама... – свим питањима која су предмет и антропологије.

Интересовање наше саговорнице за ову област сеже још у период ране младости и утицај њених родитеља лекара, пре свега оца Михаила Вучинића, професора кардиохирургије на Медицинском факултету у Београду. Он је ћерку подстакао да још у гимназији, касних 70-их почне с учењем кинеског језика јер је сматрао да ће Кина неоспорно постати велика и глобално утицајна земља. Ћерке је од малена слао у Америку да два пута по годину бораве код далеких рођака и похађају школу, где је наша саговорница први пут имала прилику да извиди шта је антропологија, узевши један курс из еколошке антропологије на Универзитету у Питсбургу.

Уз студије  етнологије у Београду паралелно похађа часове кинеског на Филолошком факултету. Уписује мастер „Регионалне студије Источне Азије” на Универзитету Харвард (САД) и слуша познате професоре као што су Бенјамин Шварц, Езра Вогел, Ду Веиминг, Робин Јејтс, Вилиам Колдрејк. За мастер рад узима „Расправе о коришћењу урбаног земљишта у великим градовима Кине 1980-1986” и интересује се како кинески стручњаци развијају теорије земљишне ренте уводећи капиталистичке концепте у марксистичку политичку економију.

Касније учествује у Студију за урбани дизајн у Кјоту, чији полазници треба да креирају алтернативне предлоге за урбанистичко решење обале реке Камо у источном делу Кјота, где је требало да се изгради последњи део кружног пута око старог градског језгра, за шта је професор са МИТ универзитета, као један од организатора тог студија, сматрао да ће да наруши социоекономски склад овог древног града који води порекло из 8. века н.е. Данас, наша саговорница држи управо предмет „Урбано друштво и култура Кине”.

По повратку у домовину Весна Вучинић Нешковић занима се темом корзоа као неформалне институција друштвене интеракције у Београду, Вршцу, Земуну, Младеновцу, Панчеву, Приштини, Смедеревској Паланци, Никшићу и Пљевљима. Каже да туристи често могу да наруше живот локалаца у великим градовима због своје превелике циркулације корзоом. Корзои изумиру, с друге стране, када странци откупе читаве градске четврти а у њима бораве само два месеца преко лета.

Сличне социопросторне целине на отвореном изучавала је и у Кини и Јапану. У токијском Јојоги парку, каже, грађани су се окупљали махом за празник трешњиног цвета, док сада по угледу на Централ парк у Њујорку или Хајд парк у Лондону, сваки дан проводе у парку на пикнику. Корзо се данас трансформисао и то излажење на позорницу градског живота разлило се у различите облике понашања.

– Највише истраживања у антропологији данас се баве миграцијама и еколошким проблемима. Даћу и друге примере: колега из Аустралије истражује начин на који сеоске заједнице у Индонезији користе своје аутохтоне пољопривредне стратегије, колегиница из Бразила проучава трансконтиненталне професионалне миграције, то јест живот бразилских фудбалера који играју по свету, колегиница из Јапана интересује се за прилагођавање Маора на савремени живот у Новом Зеланду, колега из Кине бави се антропологијом предузећа и културном баштином у урбаним срединама. Као што видимо, у већини прилика антрополози се баве културом Других, док ми у Србији истражујемо пре свега различите аспекте сопствене културе – каже професорка.

Даје нам пример како антрополози могу да мењају слику у друштву. У већини земаља Латинске Америке где има доста староседелачког индијанског становништва, и даље постоје заједнице које живе у некој врсти резервата: у колибама од прућа, оскудно одевени, хране се биљкама које су сами узгајали. Некада маргинализована група данас брани своја права. Када стране мултинационалне компаније долазе на њихов посед да би изградили, на пример, брану, староседеоци се буне и бразилски антрополози су врло ангажовани да им у томе помогну. Антрополошка асоцијација Бразила организују протестне скупове како не би дозволила да се ти пројекти спроводу. Ако староседеоци желе да се пројекат оствари, онда штите њихов интерес да могу ту земљу да откупе по адекватној цени, тако да тај новац уложе у свој локални развој, да не буду експлоатисани, избачени и слично. Бразилски антрополози су о овоме обавестили Светски савет антрополога који је писао председнику Бразила како би и они скренули пажњу на ову осетљиву проблематику.

– Будућност антропологије управо видим у већем утицају на друштво и пробоју кроз барикаде политичких кругова који не узимају у обзир наше резултате и поуке – каже награђена професорка.

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Марија
Заслужено признање сјајној проф. Весни Вучинић. Моја генерација је имала част и привилегију да слуша њена предавања. Дивим се њеном знању, енергији и ширини духа.
citalac politike i komentara
koja je razlika izmedju antropologije i sociologije? antropologija je proucavanje izumrlih ili "zaostalih" ili "egzoticnih" kultura, a sociologija je proucavanje "aktuelnih" kultura/civilizacija. dakle: sociologija je proucavanje "nas", a antropologija proucavanje "njih". da li sam ja to dobro shvatio?
antropolgija
je filozofija tela…za razliku od klasicne filozofije koja se brine o duhu...
korzo
mislim da je adekvatniji termin agora...iako i jedna i druga su strane reci.
Stevanović
Naslov je obećavo, ali ništa konkretno. Ako je kako to naslov članka sugeriše cjenjena profesorka hrabra i iskreno ima želju da pokuša da probije političku blokadu oko antropologije, pri tome ozbiljno rizikujući karijeru neka krene od teme rase. Tema je pod velikim društveno-političkim pritiskom, a izuzetno je aktuelna i pojavom migracije. Sumnjam da bi uspjela da publikuje rad unutar stručne javnosti koji nije politički korektan a gotovo nemoguće da izađe u širu javnost. Mislim da su sve međunarodne antropološke asocijacije politički kontrolisane. Na primjer prije par godina u Beču u prirodnjačkom muzeju bila je spremna postavka iz rasne antropologije kao dio autonomne politike muzeja ali je na kraju spriječena političkom direktivom, pretpostavljam iz ministarstva. Pitanje na koje se svaki antropolog mora osjećati prozvanim da da odgovor kao i cijenjena profesorka je, da li je ljudska rasa društveni konstrukt ili biološka realnost ?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.