Културно наслеђе као потенцијал

Приобаља река с богатим културним наслеђем градова дуж њиховог тока најчешће су са статусом заштићених локалитета, а неретко и с додељеним статусом локалитета под заштитом Унеска. Неки од таквих локалитета су „Приобаље Сене и Париз”, „Приобаље Дунава са замком на Будиму”, „Горња средишна зона реке Рајне”. Србија поседује значајно наслеђе у приобаљу Дунава, које се свакако може посматрати и као јединствена целина дуга више од 200 километара, почевши од тврђаве у Бачу, Петроварадину, Београду, Смедереву, Раму, Голупцу, па све до тврђаве Фетислам на Дунаву.

Добар компаративни пример за добијање статуса заштићене амбијенталне целине је приобаље горњег средишњег тока Рајне, где се налази велики број споменика културе баш попут нашег приобаља Дунава, који су управо и били разлог за добијање статуса наслеђа под заштитом Унеска.

У случају успостављања заштите приобаља Дунава кроз Србију, посебно уважавајући чињеницу да Дунав од извора до ушћа у Црно море у свом току повезује десет држава, туристичка понуда Србије на тај начин би била озваничена, а туристи би могли да уживају у природи, али пре свега у богатом наслеђу старих утврђених градова дуж поменутог тока. Данашњи однос према успостављању односа према потенцијалима градова на таквим рутама свакако је усмерен ка омогућавању максималног ужитка за туристе, којима се током обиласка, који неретко траје више дана, мора обезбедити адекватна инфраструктура, што подразумева брз и ефикасан транспорт, смештајне капацитете, али и минимум услова, као што су јавни тоалети.

О каквим је потребама и могућностима за интервенције реч може се закључити на примеру локалитета под заштитом Унеска „Приобаље Дунава и замак на Будиму”, на којем је, у складу с управо наведеним потребама, ланац хотела „Хилтон” добио могућност за изградњу хотела управо усред локалитета светске баштине и у непосредном окружењу великог броја заштићених објеката из различитих периода мађарске историје. Кад је реч о односу амбијента и нове архитектуре на примеру Будима, приметно је да је доградњом доминиканског манастира, уз пажљиви избор боја, уклапања нагиба кровних површина и отвора, нова физичка структура адекватно интерполирана уз пре свега добијање могућности за функционално унапређење зоне, у овом случају са услугама и смештајним капацитетима који су повећали, а не умањили атрактивност локалитета под заштитом Унеска.

Поред смештајних капацитета, други, свакако не мање значајан проблем, у зонама заштите јесте како превести туристе до заштићених локалитета и назад, посебно када су локалитети на узвишењима, попут низа градова у приобаљу Рајне. Овај проблем у савременој урбанистичкој и заштитарској пракси често се решава постављањем система жичаног ваздушног превоза са гондолама. Пример једног таквог успешно реализованог система јесте Кобленц, град који је поставио жичару у зони Унескове светске баштине, пре свега са циљем олакшавања транспорта туристима који путују Рајном, а желе да посете тврђаву у Кобленцу, уз истовремено смањење загађења ваздуха од аутобуса, којима су се туристи пре изградње жичаре превозили до локалитета.

Да би Србија добила своју целину у приобаљу Дунава под заштитом Унеска, свакако је потребно покренути иницијативу, уз израду потребне документације, која би несумњиво допринела промоцији Србије и њеног културног наслеђа. До проглашења приобаља заштићеном зоном са статусом под светском заштитом, свака изградња у заштићеним зонама мора проћи урбанистичке и заштитарске протоколе, које у Србији најчешће не прате специјализоване студије које могу показати њихове бенефите пре уласка у процес планирања и изградње. Обавезност израде пратећих студија као саставних делова урбанистичко планске документације, мора се наћи у Закону о планирању и изградњи, и то не као опција, већ као потреба, пре свега да би се избегао сваки евентуални конфликт, настао због недовољног сагледавања потреба и савремених решења, и то како од стране стручне, тако и од стране лаичке, грађанске јавности.

Компаративни примери можда могу бити нападани као лоши приступи, али ако их прате позитивни показатељи током периода њихове експлоатације, онда такве примере свакако треба примењивати у даљој пракси. Наведене примере из овог текста прати статистика са више од 15 милиона путника превезених гондолом у Кобленцу, или више од 100 међународних конференција годишње у хотелу „Хилтон”, с око 80 одсто његове просечне попуњености на годишњем нивоу. Значајно је напоменути и да је развојни пројекат „Пут културе – Тврђаве на Дунаву” покренуло 2010. године Министарство културе Републике Србије и да се реализација мера техничке заштите (реконструкција Голубачке тврђаве) као дела тог пројекта дешава управо данас, што нам даје наду да постајемо уређено друштво, у којем квалитетни пројекти настављају да се реализују, без обзира на то ко је у ситуацији да их у одређеном тренутку промовише.

Треба ли жабе гутати? Свакако. И прво највећу.

Архитекта и урбаниста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа