Од „Монарха” остала само плочица

Током 1890. године аустроугарски адмиралитет је решио да модернизује флоту изградњом три обалске оклопњаче депласмана око 5.000 тона, примарно наоружаних са 4 топа калибра 240 мм. Два су грађена 1893, у бродоградилишту у Трсту и један у пулском Арсеналу. Оклопњача у Пули је довршена прва; монарх Франц Јозеф је 2. децембра 1894. одлучио да се брод назове „Монарх” и свечано порине 9. маја 1895. године, те да се по њему назове читава класа, при чему би „Монарх” био заставни брод.

Дан поринућа требало је да буде величанствена фешта. То је, наиме, био и датум када се обележавала битка код Хелголанда из 1864, у којој се прославио аустријски адмирал Тегетхоф.

Кума Марија Терезија

Уз цара лично, церемонији у Пули су 9. маја присуствовали надвојвода Франц Фердинанд, царска браћа, надвојводе Карл Лудвиг са супругом Маријом Терезијом и Лудвиг Виктор са својом супругом Софијом Баварском, надвојвода Карл Стефан, принц Фердинанд Филип од Саксе-Кобурга и Готе, многи други званичници, адмирали...

Кума Марија Терезија свечано је разбила флашу шампањца и тако и званично крстила овај брод. Након тога, супруге поморских официра даровале су специјално израђену луксузну заставу са посветом угравираном готиком на сребрној елипсастој плочи: „Царском и краљевском заставном броду Његовог Величанства/„Монарх”/посвећено од супруга поморских официра/Пула, 9. мај 1895”. Шаблон за натпис израђен је у бечком „Калиграфском атељеу Рудолфа и Карла Дирингера”, а сама плоча са гравуром, од сребра финоће 800, била је рад „Привилеговане дворске јувелирске радње Кристијан Роте и сестрић”.

Брод „Монарх” је званично уведен у флотни састав 1898, али је до 1904. ова класа оцењена као застарела и преведена у другу класу.

На почетку Великог рата брод је прикључен 5. дивизиону оклопњача у Боки Которској, са задатком одбране обала. Углавном је дејствовао по црногорским положајима, на станици бежичног телеграфа и осматрачницама француских поручника бојног брода „Жињона” и официра маринске инжењерије Мерша и водио артиљеријске дуеле са топовима 155 мм и 120 мм капетана Жардона и потпоручника Ревера, који су на ловћенском фронту дејствовали по форовима у Боки и аустријским бродовима у заливу. Након пада Црне Горе, оклопњача практично губи борбену улогу тако да је једно време служила као база немачким подморницама стационираним у Боки.

Побуна морнара у Боки

„Монарх” је поново дошао у центар пажње током познате побуне морнара у Боки Которској, од 1 до 3. фебруара 1918. Брод је био стациониран у висини Тивта, а када је избила побуна, њим је командовао капетан бојног брода Еуген фон Шрам. Наводећи разлоге побуне, морнари су споменули један занимљив детаљ; док су посаде буквално гладовале, капетан је присвајао оброке нижих чинова да би обилато хранио свог љубимца – мајмуна! Нажалост, побуна је брзо угушена а са „Монарха”је осуђено 15 морнара, док је Шрам похваљен „за храбро држање током револуционарних збивања”. Због непоузданости посада, 5. дивизион је расформиран. „Монарх” је 14. марта 1918. разоружан, морнари искрцани (са забраном пребацивања на друге бродове) и до 9. априла је коришћен опет као подморничка база. Након тога, деташиран је на другу страну залива, у Ђеновиће, и ушао је у састав 3. дивизиона.

Цар Карло је 30. октобра 1918. донео одлуку да се комплетна аустроугарска ратна морнарица званично преда у руке и под власт Народног већа државе Словенаца, Хрвата и Срба. Потписивање записника о примопредаји аустроугарске флоте обављено је 31. октобра на бојном броду „Вирибус Унитис” у Пули. На основу тог документа, у Боки је команду и бродовље, између којег и „Монарха”, 1. новембра преузео контраадмирал Артур Катинели-Обрадић Бевилаква.

Представници Другог југословенског пука са потпуковником Светиславом Симовићем на челу, 6. новембра су ушли у Котор а сутрадан у Херцег Нови, где се налазила аустроугарска команда бококоторске ратне луке. Симовић је од заповедника, фелдцајгмајстера Оскара Гусека, сазнао да су сви копнени и пловни објекти већ предати на управљање Народном већу.

Нажалост, ово није крај приче о заставном броду. Велике силе су, наиме, одлучиле да аустроугарску флоту разделе међу победницима. Тако је „Монарх” припао Великој Британији, која га је 1920. продала италијанској компанији из Рима, „Вакаро и Ко”. Отегљен је у Италију где је, наводно, наредне године претопљен као старо гвожђе.

Новој држави, Краљевини СХС, припало је само 12 торпиљарки и нешто застарелих јединица. Наравно, ово је првенствено била последица Лондонског уговора из 1915, када су Краљевини Италији обећани велики уступци само да би ушла у рат на страни Антанте. После рата, Италија није желела новог суседа са јаком флотом. За дивно чудо, на Париској конференцији су аустроугарске борбене јединице, осим Француске и, наравно, Италије, добили и Грчка, Португалија и Румунија!

Бунтовни машиниста из Пуле

Југословенски морнари нису се лако мирили са губитком највећег дела аустроугарске флоте, укључујући и „Монарх”. Пре предаје брода Британцима, виши машински официр (капетан 2. класе) Антон Руцијер је са јарбола скинуо сребрну плочу – посвету супруга морнаричких официра, на њеној позадини урезао своје име и касније је предао команди југословенске краљевске ратне морнарице. Руцијер је био родом из Пуле, а служио је као машиниста на оклопној фрегати „Кајзер Макс” све док није прекомандован на „Монарха”.

Тако је од поноса аустроугарске флоте и несуђеног брода југословенске морнарице сачувана, и то у Београду, само сребрна плоча димензија 190х1300 милиметара.