Нушић је све решавао смехом

Много радости ми је причинила „Жанка”, најпре зато што сам се нашла у друштву дивних колегиница – глумица које су то признање већ добиле, посебно јер је реч о драмској хероини Жанки Стокић, великој глумици која је имала трагичну животну причу, каже за „Политику” драмска уметница Горица Поповић, овогодишња добитница награде „Жанка Стокић”, признања које се додељује „личности која је богатством свог глумачког израза обележила позоришни, филмски и телевизијски живот Србије”.

Горица Поповић је стални члан Атељеа 212. Памтимо њену Василију, Госпођу Волтон, Јагоду, Хилду, Кејт, Катицу, Зину Цветкову, Марту, Флоренс... Уз бројне позоришне, филмске и телевизијске улоге, окушала се и у редитељским задацима, ауторским пројектима, телевизијским сценаријима. Радила је костиме и сонгове за неколико представа, приређивала изложбе, а на почетку каријере била је један од чланова групе „Сунцокрет” Боре Ђорђевића.

– Наравно да нисам имала прилику да гледам Жанкине глумачке бравуре, али сам пуно читала о њеном животу, слушала с разних страна колико је била даровита, изузетна, вољена од публике и цењена од критике. Мој деда-ујак Александар Аца Цветковић, велики глумац за кога су ми много људи, међу њима и мој професор Брана Ђорђевић, говорили да је био фантастичан, страдао је после ослобођења Београда, заједно с Јованом Танићем. Аца Цветковић је страдао с образложењем да је исмевао Стаљина, Жанка Стокић је остала жива, али су јој одузета грађанска права. Ту се намеће то вечито питање за уметника, да ли у свим временима треба да игра, а то је, чини ми се, врло тешко проценити. Уметник увек мора да буде на страни часног, моралног, исправног. Где су те границе, како да се уметник избори да нађе прави пут, то је питање – рекла је Горица Поповић.

„Жанка Стокић” је женска награда у мушком свету. Какав је положај жена данас на Балкану? Да ли су мушко-женска пријатељства стварност или мит?

Нису мушко-женска пријатељства мит. Имам заиста много дивних пријатеља, посебно из младости, који су ми као фамилија, како се жаргонски каже. А какав је положај жене данас? Ево управо сам чула страшну причу да је човек убио бившу жену и њене родитеље, а уз то с њом има двоје мале деце. И то је не знам која жена по реду на нашим просторима коју је убио партнер. Не знам како то може да се реши и како да жена једноставно буде снажнија, мање изложена насиљу? Да ли се то постиже законом или укидањем и смањивањем тих ужасних ријалити програма, агресивне промоције насиља? Сама се никада нисам осећала угроженом, али имам у окружењу много познаница за које знам да тешко излазе на крај с мушкарцима.

Жанка је била позната и као Нушићева глумица. Пишући свој комад „Госпођа министарка”, познати комедиограф је мислио управо на Жанку. Какво је ваше искуство с Нушићевим опусом?

Нисам много играла у Нушићевим комадима зато што сам у Атељеу 212 још од 1982. године, и до сада је можда један Нушићев комад одигран на нашој сцени. Ипак, јако волим Нушића, одрасла сам уз његова дела у издању „Геце Кона” и дан-данас су ми то драгоцене књиге. Јако волим његов хумор. Нушић је све ствари решавао смехом, тако да ми је блиско то осећање да је најбоље да се глупости и примитивизму насмејеш, изложиш их подсмеху. У том смислу, Нушић ми је омиљен. Радила сам представе које су личиле на Нушићево дело, писала, рецимо, комедију „Ију, поплава” на основу његове кратке приче „Поплава”, у којој се две Београђанке дописују како да на време спреме хуманитарну приредбу за помоћ жртвама поплаве која само што се није десила. Урадила сам такође „Звездарске звездице”, које су опет на том трагу, већ дуго играм и монодраму коју сам направила од Нушићевих прича „Госпођа Милихброт” о веселој удовици... Оно што бих посебно волела јесте да реализујем документарну серију коју сам написала „Наш Нушић”, која је прошла на конкурсу РТС-а, али као мала дистрибутерска кућа нисмо успели да сакупимо довољно новца. Сада покушавамо да тај пројекат некако покренемо.

Глумачки посао је велика авантура. Жанка је знала да чека и годину дана на нову улогу. Да ли је глума и једно велико чекање?

То је позив који није баш увек пријатан јер зависите од воље других, и да ли вас виде у неком пројекту. Ипак, човек се на то навикне. Ја сам од оних уметника који када их нико не зове седну и направе свој пројекат. Имам у позоришту континуитет и много представа иза себе. А једна од мојих најдражих је представа „Славна Флоренс”, где играм жену која је волела да пева оперске арије, а у томе је била изразито лоша.

Годинама се дружите и с колегама млађих генерација, заједно с њима путујете, истрајавате на новим представама... Које искуство најпре преносите младим колегама глумцима?

Јако ми прија дружење с младим људима. Мислим да су они најважнија покретачка снага свега. Не само уметности већ уопште. На нашу срећу, сведоци смо да је у Атељеу 212 направљено језгро сјајних младих глумаца, наравно уз помоћ Скупштине града Београда, која нам је омогућила да их, без обзира на закон о забрани запошљавања, окупимо под нашим кровом. С њима јако волим да радим. Увек им кажем да морају да имају енергију, поштовање према послу, према кући у којој раде. Да буду у заједничком напору, духу, разумевању, да оставе по страни претеране личне амбиције.

Непосредно после уручења признања „Жанка Стокић” побегли сте у природу, на Сребрно језеро. У слободно време сликате, бавите се музиком, плетете, шијете...

Све је то захваљујући мојим коренима, мојој породици: оцу који је био позоришни човек, али који је волео природу, пецање, брату, који је био сликар, мајци, која је била вешта у ручним радовима. Одрастала сам у уметничкој породици и нисам могла ни да замислим да се бавим нечим другим. И онда сам с временом, односно када сам се чврсто ослонила на ноге у овом глумачком послу, почела да развијам своје хобије који су моји тренуци великог опуштања и среће када радим, стварам рукама, било да везем или сликам у дрвету. Све ме то јако радује. Видим да се тим рукотворинама диве младе жене, али ретко која хоће и да се окуша у томе. Увек се нађе време и за ту врсту рада, у мом случају опуштања, само када се хоће.

Често цитирате Борхеса: „Што чешће нисам био срећан.” Активни сте и на друштвеним мрежама. Шта вам тренутно заокупља пажњу?

Доста се у овом тренутку борим са својим супругом против малтретирања животиња, против ружног односа према псима. Постоји јака тежња да се то питање решава силом и лошим методама. Ту сам у последње време посебно активна.