Ако каниш побиједити, не смијеш изгубити

Када смо били деца, смејали смо се Алану Форду, Бобу Року, Грунфу, Сир Оливеру или Броју Један. И сада се смејемо, са нешто мањим ентузијазмом, зато што га живимо. Ту, негде око нас, лебди Суперхик, највећи непријатељ мистериозне групе ТНТ. Све је успешнији у својој мисији, док краде од сиромашних и даје богатима, као истински, тајкунски добротвор.

Ванвременски стрип слави 50. рођендан и од када су га објавили у Италији, а потом га преузели Југословени, са маестралним хрватским преводом Ненада Брискија, доживљаји смотаних тајних агената одевених у дроњке, које води Број Један, све је актуелнији, па се црнохуморне реплике јунака чују и дан-данас. И на улици, и на журкама, и у политичким дебатама.

– Сад је тренутак великих одлука. Боље живјети сто година као милијунаш, него седам дана у биједи – бунтовно је, са стиснутом песницом, узвикнуо Боб Рок једну од најомиљенијих порука гротескне и ишчашене реалности. Како пре пет деценија, тако и данас. Иако се радња одвија на Петој авенији у Њујорку, са централом у малој, бедној цвећари, још ономад, у доба самоуправног социјализма, пародирање америчког сна, описано у биоскопу за сиромашне, где је улаз бесплатан, а излаз је 10 долара, народи и народности, односно обичан радни човек, у сваком од јунака препознао је – себе. Како је време пролазило, тако смо све више личили на трапаве губитнике којима Број Један, у инвалидским колицима, са старом бележницом, као симболом тајних досијеа, чува податке о свакоме и свачему, од Хомера наовамо.

Ако смо грунфовски речено, „видели будућност и установили да не функционише”, шта нам друго преостаје, него да из црне бележнице Броја Један, као симбола сваке власти, од породичне до политичке, нема излаза. Ваљда је зато, иако створен у Италији, стрип доживео највећу славу у бившој Југославији. Цвећара нас је подсећала на ону једну, једину Кућу цвећа, али смо касно укапирали да их има много више и да су станари у њима и те како живахни.

Водећи се принципа Commedie dell’arte, али смештених у хладноратовски Њујорк, стрип су цртали и писали Роберто Равиола и Лусијано Секи, потписујући се као Макс Магнус & Бункер, а онда су јунаци улетели у југословенско пространство, најпре јединствено, а потом распарчано у крви. Читајући Алана Форда, не знамо да ли да се смејемо или да плачемо, па је логично да смо изабрали оно прво. Није ли лепше смејати се самоме себи, него нарицати над собом? Уосталом, као малог, звали су ме Боб Рок. Не због моје филозофске мисли о „животу и биједи”, већ неправилно дизајнираном носу.

Зашто се око непролазних вредности и откачених реплика јунака и дан-данас слажу и они који се, иначе, не могу договорити на којој страни света сунце излази? Лазар Џамић, аутор до сада једине озбиљне студије о феномену овог стрипа у некадашњој Југославији, сјајно је уочио да је први разлог тај, што ликови и њихови односи бескрајно личе ономе што су некад биле, како су изгледале и функционисале породице.

– Свемоћни, никад задовољни патер фамилиас, који се не либи либералне употребе штапа као универзалног средства мотивације и кажњавања; многобројни жалопојни рођаци, који пате од свих могућих болести; разна браћа, ситни шверцери, мали лопови или само нервирајућа конкуренција за ионако мале кућне ресурсе; блесави стричеви и ујаци, са својим комичним причама о ратовању и разним другим подвизима; и наравно ми као Алан – добри, наивни... – написао је Џамић.

Тако је Број Један шкрт, па сву лову групе задржава за себе, а својим људима дели мрвице. Или, што би се рекло, раде за њега на црно, испод минималца. Као прави газда, често се занесе и исприча понеку историјску причу у којој је лично учествовао, што је метафора о бесмртности аутократа. Времена се мењају, али они остају!

Увек у оделу, са полуцилиндром, Сир Оливер је Енглез, најспособнији члан групе, са навиком да мазне све што му падне под руку и препрода свом пајтосу, са чувеним позивом: „Хало, Бинг, како брат? Цијена, права ситница…”. Показује ли се у офуцаном смокингу Сир Оливера и пад моћи некадашњег империјалног царства?

Као проналазач који је у стању да без новца створи најразличитије изуме који готово увек раде, али никада онако како би требало, Грунф је немачког порекла и често носи мајице са најразличитијим натписима који симболизују апсурдност нашег битисања: „Тко лети вриједи, тко вриједи лети, тко не лети не вриједи”. Или, она, прагматична порука: „Боље частан узмак него нечастан пораз”.

Уз Јеремију, који болује од свих могућих болести и непрестано кука како ће умрети, као личност која представља хипохондрију, као опште ментално стање хладноратовског и потом, Фукујаминог либералног света, а богами, и овог садашњег, ту је и главни јунак, наивчина и добричина, Алан Форд.

Није глуп, а није ни Ајнштајн. Али, једно је сигурно. Алан је све оно што Џејмс Бонд није, па се у тој контрадикторности развија читава драматургија. Како стриповска, тако и социолошка и политичка. То што се стрип најбоље примио у Југославији, а после и у Србији, говори много више о нама, него о стрипу. Уосталом, лик Алана Форда је, као што је опште познато, цртан по узору на легендарног Питера О’Тула. Један од највећих глумаца које је свет видео, никада није добио Оскара за главну мушку улогу. Обожаван, а никада награђен, баш као Алан Форд. Дакле, ако каниш побиједити, не смијеш изгубити!

Реченице које се не заборављају

• „Прво хопни па реци скоч!”

• „Мене ће највише погодити моја властита смрт!”

• „Боље бити богат него не бити.”

• „Доље они живио ја”.

• „Купите цвијеће вољеној жени, али не заборавите и на властиту.”

• „Познати сицилијански адвокат тврди да је све то плод полицијске маште.”

• „Не вјеруј жени која лаже.”

• „Ко хода не трчи.”

• „Боље издати књигу него пријатеља.”

• „Овдје лежи, не бјежи јер није свјежи.” (епитаф)

• „За домовину ћу дати све, па чак и нокат.”