Чича из Билеће

У Билећи је 1. јуна откривен и освештан споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, ново провокативно упозорење на продор националистичке острашћености на територију БиХ на којој су четници масовно убијали муслимане у Другом светском рату, а њихови наследници наставили са злочинима током последњег рата. Догађај у Равногорском парку још један је у низу сличних које вођа Републике Српске и актуелни председник Председништва БиХ Милорад Додик свесрдно подржава. Негујући четничке традиције – које покушава да представи као део антифашистичког наслеђа – он наставља да у име српства чини штету Србима. Сам себи укида право на критику „Исламске декларације” Алије Изетбеговића. Три и по метра висок споменик Дражи подигнут је пошто је претходно, са истог места, уклоњен некадашњи партизански споменик. Какав безобразлук! Каква срамота!

Извесни члан Одбора за изградњу обележја (чуј, Одбора) каже да је споменик Дражи „одавно постојао у срцима српског народа”, да се тиме „остварује његова воља” и да је време да се српски народ „освести и погледа у прошлост, јер у супротном ни у будућности неће знати где иде”. У закључку: то је „порука међусрпског помирења”.

У праву је само у једном: да се српски народ освести. Нема ту, господо, ни „међусрпског” ни било каквог помирења. Ово је провокативни удар на историју, стабилност и суживот Босне и Херцеговине и зато не сме да прође неопажено. Додик, социјалдемократски миљеник Запада из времена када се супротстављао Радовану Караџићу, кад је био глас разума у Скупштини РС и једини лидер који није имао личну улогу у трагичном времену рата, данас на територији РС омогућава да четничка окупљања буду сасвим легална, рекао бих чак препоручљива. Доливајући уље на неугаслу ватру Босне и региона, Додик годинама, уз благослов српског патријарха, популистички ради на промоцији четништва као крунског доказа српског идентитета. Памјат чувамо, дело настављамо, порука је следбеника Милана Недића.

Уз стадион фудбалског клуба „Славија” у Источном Сарајеву су табле с именом Драже Михаиловића. Црна застава са лобањом недавно је, на годишњицу уласка српске војске 1918, развијана по Бањалуци, где двојица четничких војвода имају своје улице. Носе је матуранти по Власеници. Кокарде, шубаре, иконе, чокањи и мајице красе штандове вашара у Мраковици и Кочићев збор на Мањачи, који Додик не пропушта. Окупљају се четници и на Козари, где су са СС дивизијама убијали сопствени народ. На годишњицу славне партизанске битке 2015. полиција је привела групу младих антифашиста с петокракама на заставама да не би певали партизанске песме. Додик тврди да на Козари и није било никаквих југословенских партизана, већ само Срба. Какво то умишљено „јединство српских четника и партизана” слави Додик у Бањалуци у Дану победе над фашизмом? Цинична и вештачки створена теза о два пола српског антифашизма. Гротескна националистичка манипулација, иза које стоји порука: сви смо ми Срби. Сви четници били су Срби. Сви партизани били су Срби. Зато му одатле узвраћају: Не дамо Козару Додиковим четницима.

Застава под којом је током Другог светског рата заклано и убијено више од 100.000 муслимана, Хрвата и слободоумних Срба вијори се 13. марта у Дражевини, месту поред Вишеграда. Тада се више стотина четника из Србије и БиХ построји, оплакује дан хапшења Чиче у околини овог града, држи парастос, полаже цвеће на његов споменик и куди комунисте који су га 1946. стрељали као ратног злочинца.

„Биће опет пакао и крвава Дрина, ево иду четници са српских планина”, грме равногорци поносни на масакре муслимана по Вишеграду и Фочи 1943, који су Дрину – по ђенераловом наређењу – претварали у „плаву гробницу”. Не мање су поносни што су пола века касније ту убили око 3.000 Бошњака и „очистили терен”.

Равногорци одлично знају шта су четници починили по источној Босни 1943. или у периоду 1993–1995. „Живе ломаче” и силовања, масовне егзекуције на Дрини ћуприји. Зна и Додик, али ревидирајући историју, претећи садашњости и уносећи страх и омразу у будућност, никад није рекао да овакве провокације онемогућавају заједнички живот у Босни. Није, а имао је толико прилика. Зашто? Ево зашто: „Четници су највећи српски хероји и бранитељи српства. Они имају право да се окупљају где хоће. Нека знају Бошњаци да нема игре са нама.”

Додиков отпор повампирењу мрачних снага није само реторички. Успео је да његови посланици у Заступничком дому парламента БиХ онемогуће доношење закона који је предвиђао забрану сваког облика деловања и регистрације фашистичких и неофашистичких организација, као и употребу њихових симбола. Посланици Додикове странке тражили су да се из одредби искључи „ослободилачка” четничка организација.

Виши суд у Београду јесте маја 2015. рехабилитовао команданта Краљевске војске у отаџбини, али следбеници његове идеологије пресуду су прочитали као сигнал да почну да из историје бришу кључни допринос партизана-антифашиста. Покрет четника – фашистичких сарадника – не само да је рехабилитован, већ су кокарде и каме убачене на страну победника, са које је НОБ готово истиснут.

Провидна је, лицемерна и надасве опасна Додикова представа за масе које моделира како му затреба: час четници – час партизани, час либералне социјалдемократе – час ултранационалисти, час туркофобија – час „мерхаба, аскери”.

Није Додик једини. Сва три босанска национализма рехабилитују фашистичке вредности – на срамоту својих народа. Сви они који правдају злочине, постају саучесници. Заштићени, али саучесници. Џаба сви законски параграфи који се односе на изазивање националне и верске мржње.