Кад милионер помогне, одмах је сумњив

У Србији живи више 2.500 доларских милионера, особа које поседују „ликвидна финансијска средства вредности изнад милион америчких долара”, а међу њима су и 40 супербогаташа с више од 30 милиона долара иметка, као и четири особе чије је богатство веће од 100 милиона долара.

У жељи да сазна како најбогатији људи у Србији одлучују коме ће донирати новац и шта их мотивише да помажу друштву, агенција „Смарт колектив” спровела је истраживање на репрезентативном узорку богаташа, чија процењена вредност ликвидних финансијских средстава превазилази пола милиона америчких долара. Реч је о првом истраживању ове врсте у Србији, спроведеном под окриљем пројекта за унапређење оквира за давање, који финансира Усаид, а спроводи Коалиција за доброчинство, коју чине Фондација Ана и Владе Дивац, Фондација Траг, Каталист Балканс, „Смарт колектив”, Српски филантропски форум, Форум за одговорно пословање и Привредна комора Србије.

– Резултати овог истраживања говоре да је просечан милионер у Србији током 2017. године издвојио близу 13.000 евра пореза на донације. Он је највише уложио у образовање младих особа, а главна мотивација за давање је осећај одговорности према средини у којој је одрастао, али и према читавом друштву, коме жели да врати макар део вредности коју је створио бавећи се предузетништвом. Једноставно речено, он жели да помогне младима који се налазе у истој ситуацији као и он некада, односно имају жељу и вољу да раде вредно и посвећено, али им треба подршка. Осим младих и талентованих особа, богаташи често желе да помогну особама на социјалним маргинама, које су на више начина угрожене. Коначну одлуку о томе коме ће донирати новац богаташ најчешће доноси сам, мада се ослања и на анализу података, помоћ стручних особа и партнера – истиче Невен Мариновић, директор „Смарт колектива”, и додаје да висина износа издвојеног за филантропију на годишњем нивоу зависи од финансијских резултата компаније.

Наш саговорник додаје да су богате особе по правилу неповерљиве према посредничким организацијама и углавном сарађују само са онима који су у протеклом периоду доказали да заслужују њихово поверење или су под контролом особа које приватно познаје. Њих највише брине могућност злоупотребе поверених средстава, због чега неретко одлучују да средства шаљу директно корисницима или покрећу пројекте преко своје компаније или фондације. Њихову мотивацију за давање умањују повремене критике дела јавности, односно сумње у добре намере, као и у начин на који су развили свој бизнис.

– То је уједно и главни разлог због којег богате особе веома ретко у јавности говоре о својим донацијама. Зато не постоје егзактни подаци о томе колико наши имућни суграђани заправо доприносе развоју друштва, у које области највише улажу, да ли улагања расту или опадају током година и који фактори утичу на њихову спремност за улагање у развој заједнице – наглашава Невен Мариновић.

Поред негативних коментара јавности, особе које размишљају о човекољубљу незадовољне су и компликованим административним захтевима које морају да испуне како би некоме нешто донирале, као и општеприсутном корупцијом.

Већина испитаника изјаснила се да нису довољно упознати са олакшицама које постоје у овој области, док неки од њих наглашавају чињеницу да Закон о порезу на доходак не препознаје давања физичких лица као основ за умањења пореза. Учесници у овом истраживању сматрају да не би требало опорезивати стипендије које се додељују младим талентима и да би било пожељно увести посебне олакшице у области давања за образовање. Такође је сугерисано да би филантропима из дијаспоре требало понудити одређене олакшице, било да донирају или инвестирају новац у пројекте од значаја за локалну средину из које потичу, или у капиталне пројекте који имају утицај на читаво друштво.

Наш саговорник подсећа да је развој филантропије у Србији почео у 19. веку, и то са активнијим привредним и културним напретком наше земље. Славни српски филантропи, попут Капетан-Мише Анастасијевића, Илије Милосављевића Коларца, Милана Кујунџића Абердара и Николе Спасића, почињали су са оснивањем својих задужбина, улажући у образовање, културу, уметност и друге области које су сматрали значајним за развитак и очување друштва, односно духовних и материјалних драгоцености. Задужбинарство у Србији имало је златни период између Првог и Другог светског рата, када је и основан највећи број задужбина. Главна идеја и жеља филантропа била је да врате заједници макар део вредности коју су створили живећи и радећи у њој и да своје наслеђе и име сачувају од заборава.