Банка репродуктивних ћелија за сада без донора

Парови који се боре са неплодношћу годинама су чекали на отварање Банке репродуктивних ћелија у Србији, а када је она отворила врата  појавио се нови проблем – после готово три недеље нико није дошао да донира јајне ћелије и сперматозоиде. Због тога ће неки супружници, којима је сваки дан битан како би што пре ушли у процес вантелесне оплодње, морати шансу да окушају у некој другој држави. И да за то плате.

Према незваничним статистикама, у нашој земљи сваки шести пар, односно око 300.000 супружника има проблем са стерилитетом, а код многих је једини лек управо донација репродуктивних ћелија, због чега је важно постојање државне банке ћелија. Није сасвим јасно због чега се још нико од грађана није појавио са жељом да буде анонимни донор ћелија, па се поставља питање да ли су људи довољно информисани да тако нешто постоји код нас, али и да ли би интересовање било веће када би се за ту врсту донорства добијао новац јер је предвиђено да то буде бесплатно?

– Парови и даље за донацију одлазе у иностранство јер у Србији нема донираног материјала. Донора у Србији има, јављају се и нама али нема смерница Министарства здравља како би они могли да донирају свој материјал. Тестирање донора је питање за које треба решити практичне проблеме. Где ће се донори тестирати и у којој установи? Да ли је потребно да чекају на шалтеру за упуте за анализе? То су неки проблеми – наглашавају у Удружењу „Шанса за родитељство”.

С друге стране, у Министарству здравља кажу за „Политику” да се на њиховом сајту, као и на електронској страници Клиничког центра Србије, установе где се банка налази при Клиници за гинекологију и акушерство, налазе све информације, али да ће радити на томе да још више информишу људе о томе колико је важно донирати репродуктивне ћелије и помоћи другим људима да се остваре у улози родитеља. Наводе да је забрањено свако нуђење и даривање репродуктивних ћелија или ембриона ради стицања имовинске или било какве друге користи, као и трговина или посредовање у њиховој трговини. Избор, тестирање и процену даваоца обавља банка.

– У опрему банке уложено је око милион евра. Донети су неопходан закон и сви подзаконски акти како би се ова област прецизно дефинисала. Позивам грађане Србије да се укључе у пројекат како би било што више донатора и како би што више парова без деце добило потомство – додао је министар здравља др Златибор Лончар.

Драгана Крстић, из Удружења „Шанса за родитељство”, сматра да је потребно време да се донори пријаве и тестирају, а тек након тога треба да се приступи узимању донорског материјала.

– Предстоји дуг пут до тога да грађани буду едуковани на тему донације. То не може за кратко време јер је потребно променити свест људи о тој процедури. Многи не знају ни шта тачно то значи. Потребно је пробудити алтруизам у свести наших грађана и приближити им да је неким паровима и појединцима донорски материјал једини услов да се остваре као родитељи. Тако велику промоцију може само држава да уради укључујући и јавност која исто тако може много да утиче. За сада још нема ни државног регистра у који би се уписивали сви заинтересовани донори и тако водила евиденција о њима – наглашава Крстићева.

Ову област, као и читав процес вантелесне оплодње, прати читав низ предрасуда. Крстићева каже да се углавном верује да су деца добијена из ових поступака вештачка деца, да су „смућкана” у лабораторијама и да им нешто фали чим нису зачета природно. Донаторство репродуктивних ћелија је окарактерисано и као клонирање и као усвајање и као сурогат међу људима јер нема довољно информација о томе у јавности. Постоје разни табуи који се везују за децу добијену донорским материјалом, па многи људи крију да су добили децу кроз процедуру донације због предрасуда и осуде друштва.

Али, да ли би се више људи интересовало када би се услуга плаћала?

– Ми верујемо да особе које желе да донирају материјал имају високо развијену свест о овој проблематици и тешко је рећи да би их било више ако би новац био додатни мотив. Даривање је опредељено тако да материјал једног донора може да добије један пар или појединац па ако се у том једном случају не добије дете онда се материјал додељује следећем пару или појединцу. Самим тим број давања материјала је ограничен па не би било могуће ту доћи до зараде – истиче наша саговорница.

Да би био донор, мушкарац мора да има до 40 година, а жена до 34 године, а неопходно је и да се ураде анализе које су прописане правилницима. Важно је и да донори не болују од хроничних болести, да немају дијагнозу деменције и да нису ступали у хомосексуалне односе у последњих пет година, као и да поседују оптималну телесну тежину.

Даваоци морају да се тестирају како би тиме биле искључене вирусне и бактеријске инфекције и болести, хемофилија и други поремећаји коагулације, цистична фиброза, а у неким случајевима и тропске болести (на пример, ХИВ инфекција, Бе и Це хепатитис, сифилис, гонореја, хламидија, микоплазма, уреаплазма, хемофилија и други поремећаји коагулације).

Подаци о донорима се чувају у тајности и предвиђено је да буду заштићени. Прописима је одређено и да жене без партнера могу да добију репродуктивне ћелије и на тај начин да постану мајке.

Резултати процене и тестирања даваоца репродуктивних ћелија и ембриона архивирају се и чувају у писаној форми у банци, уз загарантовано чување података о личности. Податке о даваоцу, искључиво податке од медицинског значаја, може тражити дете зачето репродуктивним ћелијама већ са 15 година уколико су медицински подаци од значаја за њега, будућег супружника или ванбрачног партнера или за њихово потомство. Исте податке може да тражи и здравствени радник који лечи дете.