Хришћани на Блиском истоку немају правог заштитника
„Пописи су нередовни и њихове резултате не објављују увек, али сматра се да је хришћана на Блиском истоку пре стотину година било од 20 до 30 одсто, док их данас није више од четири до шест процената. Колико их је избегло из Сирије, нико није сигуран. У Ираку их од 1,4 милиона наводно није остало више од 400.000. Још је геноцид над Јерменима био страховит удар. Успон исламистичких партија седамдесетих година прошлог века такође је потиснуо хришћане, од којих су неки пре тога били ангажовани у панарапском покрету, надајући се да ће то створити инклузивност у којој неће бити важно којој се религији припада”, каже Пол Гадала, либански новинар, тренутно на раду у САД. Гадали, хришћанину и православцу, положај ове мањине на Блиском истоку један је од професионалних фокуса, па је о томе одржао и предавање у Београду, у организацији Београдске отворене школе.
„И амерички рат против тероризма је имао драматичан утицај на број хришћана у овом региону јер га је дестабилизовао. Расформиране су ирачка армија и полиција и створен је безбедносни вакуум. Исламска држава је ствари учинила још горим. Проблем је и то што сад нема међународног суда за њене припаднике. Ирачка влада им суди, али махом их само погуби. Израелци су хтели да ухвате Ајхмана и доведу га на суђење да би јавно говорио о организацији Холокауста. Такво јавно прихватање одговорности је потребно за истину и помирење, за стварање услова за повратак избеглих”, оцењује Гадала у разговору за „Политику”.
Кад се говори о страдању блискоисточних хришћана, пажња се највише обраћа на ратне зоне. Али, у Ираку се хришћани жале и на то да их устав не третира равноправно, као и на лошу друштвену атмосферу према њима, какву у Турској потпирују и из владајуће странке. У Саудијској Арабији и Катару, на пример, ограничено је јавно испољавање немуслиманске вере...
Ирачки хришћани су за регион Ниниве тражили аутономију налик курдској, али то није одобрено. Жале се и на третман који имају од курдских власти, као и од шиитских милиција. У Сирији Башар ел Асад није потпуно овладао државом, а хришћане терете, као у Ираку након пада Садама, да су подржавали његову бруталну диктатуру, били саучесници у тлачењу... Многи сиријски хришћани су били укључени у бизнис и трговину, а како то наставити тамо где трају сукоби? У Турској, Реџеп Тајип Ердоган је, као исламиста, потпалио много међуверских тензија својом реториком, у Смирни је пред изборе употребио погрдан назив за немуслимане и рекао: „Баците их у море”, говори о поновном претварању Аја Софије у џамију, негира геноцид над Јерменина. У Истанбулу је пре једног века живело 120.000 хришћана, данас их је 5.000.
За хришћане на Блиском истоку прича се да су, у просеку, имућнији од муслимана, и то захваљујући колонијалном наслеђу и подршци аутократским режимима даваној у замену за своју безбедност. Ако је то истина, да ли се и то мења у овим новим околностима?
То је негативан стереотип, као о Јеврејима, да згрћу новац уз повлашћен третман. Од османских времена, било је имућних хришћанских трговаца, било је професија и еснафа у којима су доминирали. Као припадник мањине, ако поседујете неку индустрију, осигурали сте опстанак за своју заједницу. Али, већина хришћана није имала користи од подршке аутократама јер су и даље живели под диктатуром и у сиромаштву. Минимум гаранција за безбедност, какве исламисти нису давали, оно је што су хришћани добијали пре него новац. Кад сте мањина и побуните се против диктатуре, патићете двоструко теже него други.
Дугорочно, да ли је паметно стати уз аутократе којима се противе велики делови њихових народа?
Кладити се на диктатора никад није паметно јер ће вам се то обити о главу кад он падне. Црква не би смела да подржава сваки режим који преузме власт јер неки од њих су починиле велике страхоте. Али, лако је бити у европској земљи и рећи то. Кад живите на Блиском истоку, другачије је. Током Холокауста су с нацистима сарађивали и обични људи и Католичка црква.
Променљиви су савези у које хришћани улазе на Блиском истоку. Сарађују са шиитима у Либану и Сирији, али положај им је тежак у још једној махом шиитској држави, Ираку. Прича се и да кључна шиитска сила Иран преко посредника купује хришћанску земљу у ирачкој области Нинива.
Нису на удару само хришћани, говори се да су шиитске милиције у Ираку починиле ужасне ствари и у сунитским селима. Постоји калкулација да је непријатељ мог непријатеља мој пријатељ. Шиитске групе кажу хришћанима да знају како је то бити прогоњена мањина, обећавају им заштиту.
Како сукоб Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата с Ираном, представљан и као сукоб сунита и шиита, утиче на положај хришћана на Блиском истоку?
Цео регион је гурнут у ватру тим раздором, сви пате, хришћани и двоструко пошто су ионако на удару режима, немају адекватну политичку заступљеност у власти, изузев у Либану, и немају правог заштитника.
Да ли се то односи на Владимира Путина, којег многи сиријски хришћани виде као заштитника?
Има таквих и у Либану и другде. Међутим, Путин није новцем заиста стао иза својих обећања. Послао је војнике у Сирију, Руси ту раде у свом интересу, имају и поморску базу у Тартусу. Преокренули су ток рата, људи су помислили како они раде више него Американци и да је Путин велики херој. Али, да ли ће обновити цркве и остало што је порушено? То тек треба да видимо. Путина снимају како иде у цркву, што такође делује на људе. Либерали на Западу су поистоветили хришћанство с колонијализмом, а апостоли и многи велики свеци су родом с Блиског истока. Путин је профитирао на томе, зна како да привуче пажњу ових људи.
А шта блискоисточни хришћани мисле о Доналду Трампу и европским десничарима који себе називају заштитницима хришћанства?
Неки су мислили да ће Трамп бити бољи од Барака Обаме. Што се тиче Виктора Орбана, Марин ле Пен, европских десничара, не видим ни да они раде много шта. Западни десничари причају о хришћанима на Блиском истоку, али не помажу им да их боље третирају нити да се обнове подручја где су живели.
Српски патријарх није могао одбити Асада
Српски патријарх Иринеј је побудио контроверзе састанком с Башаром ел Асадом. Да ли је уобичајено да се страни црквени званичници, кад посете Антиохијску патријаршију, сретну и с Асадом?
Он је председник и пружа безбедност таквим страним гостима, тако да мислим да није било много избора и да је српски патријарх вероватно отишао тамо на његов позив. Испуњавао је обавезу. Избила би велика дипломатска криза између Србије и Сирије да је одбио да оде.
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.