Тежак ударац за свемоћног Ердогана

После скоро две деценије откако је Партија правде и развоја (АКП) на власти, она први пут неће имати градоначелника у Истанбулу, што је тежак ударац за Реџепа Тајипа Ердогана, иако му председнички мандат истиче тек за четири године. Многи аналитичари верују да је ово почетак краја његове доминације у Турској, крај вансеријске каријере која је почела управо на обалама Босфора.

На поновљеним изборима за градоначелника кандидат опозиције Екрем Имамоглу (46) освојио је 54 одсто гласова, а његов ривал Бинали Јилдирим (63) је обезбедио 45 процената. Грађани су казнили Ердоганове игре под чијим притиском је Врховна изборна комисија због наводне крађе гласова поништила изборе који су одржани 31. марта, што се у Турској није десило још од увођења вишестраначја 1950. године. Пораз је убедљив. Грађанима је, утисак је, преко главе игара „изабраног султана” Ердогана, како га често ословљавају у опозицији.

Грађани су према првим анализама пре гласали за Имамоглуа, него за његову Републиканску народну партију која има подршку свега 30 одсто становништва. Иако припадник секуларистичке странке, на његовим предизбрним скуповима су могле да се виде и фереџе и мини сукње. Многи га већ виде и као претедента за положај шефа државе. На питање новинара да ли ће се кандидовати за ту функцију он загонетно одговара: видећемо, то сам Бог зна.

„Ердоган мора добро да размисли шта су узроци који су у року од непуна три месеца довели до два пораза у Истанбулу. Он ће морати да се суочи са Имамоглуом, модерним политичарем, социјалдемократом који је отворен према свим друштвеним групама”, истиче познати истанбулски колумниста Серкан Демирташ.

„Ви сте одбранили достојанство турске демократије. Ово је нови почетак”, поручио је грађанима Имамоглу и апеловао на партијске активисте да надзиру гласачке кутије све до проглашења коначних резултата. Он је позвао Ердогана да се сретну и да заједно раде на решавању кључних проблема 15-милионског мегаполиса: изградњи метроа, заштити града од земљотреса пошто се налази на трусном подручју, суочавању са мигрантском кризом. Председник је честитао новом градоначенику на победи али није потврдио да ли ће га примити.

На локалним изборима који су одржани у марту Ердоганова АКП је са коалиционим партнером Девлетом Бахчелијем (Партија националистичког покрета) освојила у Турској укупно већину гласова – 51 одсто. Била је то горка победа јер нема градоначелнике у Анкари, Измиру, Анталији, а сада, што је најболније, у Истанбулу, финансијском, привредним и културним центру који му је досад обезбеђивао престиж у целој земљи.

Ердоган је за град на Босфору и сентиментално везан пошто је 1994. године изабран за градоначелника уз подршку фундаменталистичке Партије просперитета, коју је због радикалног верског програма забранио Уставни суд. Он је на њеним развалинама 2001. године основао АКП која  досад није знала за поразе.

Сада остаје да се види да ли ће неприкосновини лидер происламистичке странке, после ове горке пилуле, извући наравоученије, да ли ће схватити да више не може да се живи од старе славе. Уљуљкан у победама он се на политичкој сцени окружио родбином, пријатељима, односно послушницима који му све аминују. Као и сви властодршци не размишља о свом наследнику иако је дубоко загазио у седму деценију живота. Последњих година се олако одрекао оснивача странке: председника Абдулаха Гула и потпредседника владе Булента Аринча, као и премијера Ахмета Давутоглуа који, као личности од интегритета, нису хтеле да му аплаудирају.

„Кадрови се бирају по личним Ердогановим везама, а не по способностима и квалификацијама”, тврди бивши премијер Давутоглу који се 2016. године разишао са Ердоганом. Овакав приступ довео је и до импровизација у привреди: земља се суочила са рецесијом, стопа инфлације је 20 процената, курс лире пада, незапосленост је достигла двоцифрени број. Таква политика  је отерала многе стране инвеституре, тврди Давутоглу. У медијима се спекулише да би „дисиденти” из АКП могли да оснују нову странку на чијем би челу био одмеренији државник Гул.

Ердоган ће, све су прилике, морати да схвати да мора радикално да промеша кадровске карте. То неће ићи ни лако нити глатко. Према првим најавама он кривце тражи – не у себи – него у другима. „Док смо се борили за гласове у нашим редовима, било је људи који су нам изнутра нанели штету. Због будућности странке позваћемо те чланове на одговорност”, најављује Ердоган. Околности му додуше иду на руку: не мора да жури пошто се председнички избори одржавају тек за четири године.