Среда, 05.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Политичка акробатика

Студенти на демонстрацијама на Медицинском факултету 4. јуна 1968.

Најмање се владарске вештине могу оспорити Јосипу Брозу Титу. Могао је све да обави по кратком поступку: имао је целу државу на длану. Мешао је карте како је желео, a често се служио триковима у обављању послова. Врхунску политичку акробатику извео је приликом јунских студентских демонстрација 1968. године, које су уздрмале Југославију.

Демонстрације су дошле као гром из ведрог неба. Збуњено и неприпремљено, српско руководство је деловало обезглављено. Свако је радио по свом инстинкту. На једној страни Милош Минић, на другој Петар Стамболић, Бранко Пешић, шеф полиције Бугарчић и разни комитети. Полиција је била у мобилном стању, а војска на опрезу. Студенти су непосредно контактирали са генералима. На једном од ових сусрета, упитан је генерал Долничар „да ли је могућно да војска пуца на студенте?” Са пријатељским осмехом и родитељском бригом, генерал је договорио: „То није могуће, али вам саветујем да, ако наиђе војска – разиђите се!” Тиме је све речено.

Мада је студентска побуна захватила Европу, југословенско вођство је било уверено да ће нас та чаша мимоићи. По повратку из Монголије (април 1968), на московском аеродрому Тито се срео са Брежњевом, који се заинтересовао како ће Београд реаговати ако се студенти побуне. Тито одлучно одговара: „Не, то код нас не може да се догоди.” Догодило се.

9. јун 1968

Тито је у почетку остављао утисак владара савршено мирног, који целом догађају не придаје посебан значај. Блиски сарадници, међутим, примећују његову забринутост, а највише личну повређеност. Доведен је у питање престиж вође који ужива широку подршку. Он је често осуђивао „политичко подземље”, апострофирајући универзитете у Београду и Загребу и књижевне кругове. Прекоревао је руководства што не предузимају оштрије мере: „Ја њима кажем, они ме не слушају!” Увек је похвално говорио о радницима, омладини и Армији. Утолико пре га је погодио студентски устанак.

Важан дан, 9. јун 1968. године, који одређује судбину студентске побуне. Сви очекују најављено Титово обраћање јавности. Његова је реч последња.

У редакцији „Борбе”, где сам тада био новинар, обавештени смо да је заказана седница Извршног комитета после које ће Тито дати изјаву Београдској телевизији. Једино прибрано делује директор листа Мома Марковић, члан ЦК Југославије, иначе брат Драже Марковића. Понаша се као човек који је упознат шта ће Тито рећи. Тако се дошло на идеју да се унапред припреми редакцијски уводник, који ће се појавити истог дана када и Титово обраћање јавности.

У Палати Федерације говорили су сви чланови Извршног комитета, који су, са мање или више жестине, осудили студенте, верујући да говоре оно што Тито мисли. Највећа критика је упућена њиховим васпитачима, професорима. Помињане су и стране службе које „плету мрежу”, као и присталице Ђиласа и Ранковића. Добар део кривице сваљен је на штампу, за коју је речено да је „својим прекомерним информисањем подстицала студенте на побуну”. Тито је закључио седницу у 13.30 часова и саопштио да ће се одморити и дати изјаву телевизији.

У 16 часова, у Палати Федерације, посао су обавили директор телевизије Здравко Вуковић и новинар Јован Шћекић. Према њиховом сведочењу, Тито је био добро расположен. Говорио је лежерно као да обавља рутински посао. Поменуо је „непријатељске стране елементе који не стоје на социјалистичким позицијама”, али је стао на страну студената: „О омладини нисмо довољно водили рачуна, у њој смо видели само ђаке у школама.”

„Младо жито и кукољ“

Овакав Титов иступ није очекиван. У његовим блиским круговима се знало да о побуну мисли све најгоре. Али, маршал не би био оно што јесте да без преке потребе користи силу, кад може друкчије. Умео је у деликатним ситуацијама да види оно што је корисно и могуће. Кад је изговорио своју поруку нацији, устао је од стола, поздравио се са Вуковићем и Шћекићем, и више за себе, као да се правда због оног што је изговорио, кратко је рекао: „Е, и овај посао смо завршили. Тако је то, другови, кад се неколико мангупа не похапси на време!” Кога је имао на уму, убрзо ће се сазнати.

(/slika2)Док тече ова прича, у редакцији „Борбе” су уредници трљали руке. Лист ће имати ексклузиву, први коментар Титовог наступа. Већ по подне, у часу док је сниман интервју, сложен је уводник под насловом „Младо жито и кукољ”, који су срочили двојица професионалаца. Крај њих се нашла и флаша вискија, која се тањила како се загревао текст. Новине су припремљене за штампу, само се чекало Титово излагање. А садржај уводника је у складу са претходним обавештењима – да ће Тито осудити студентску буну. Већ у наслову се видео став уводничара: постоји младо, незрело жито које треба узгајати, и опасни кукољ који трује здравље биљке. Уз извесна оправдања, као што је тежак социјални положај младих, пљуштале су оптужбе против „галамџијских демонстрација”, уместо да се излаз тражи „на линији даљег унапређења самоуправног система”.

Као и обично, то вече смо седели у клубу редакције, у ишчекивању свежих примерака новина. Нико није слутио са чим ћемо се суочити. На првој страници, са леве стране Титово излагање, а са десне „Борбин” уводник, два текста о истој теми, а различитих порука. Тако нешто се није могло замислити. Да „Борба” мисли друкчије од друга Тита, таман посла!

Настала је општа пометња, уз коментаре: „Људи, је ли ово могуће!” Уредник спољнополитичке рубрике Обрен Милићевић предложио је да се уништи штампани тираж и спреми ново издање, без уводника. Такву одлуку је могао да донесе само директор Мома Марковић, иначе шеф који је, и поред оваквих епизода које су нас пратиле, остао у лепом памћењу новинара. И сам узнемирен, Мома се сложио да је непријатно то што се догодило, али да не треба стварати панику: „Дај још да видимо” рекао је, изашао из клуба и после петнаестак минута саопштио да се ништа не мења: „Нека све остане у првобитном облику.”

Директор је очигледно у међувремену обавио телефонски разговор са надлежним званичницима. Убрзо се показало да није било грешке, само је у питању „распоред посла”. Оно што је написано у „Борби”, то је изворна политика, то мисли и Јосип Броз, а оно што је он рекао намењено је јавности и студентима које је требало умирити. Следећег дана је објављен нови коментар „на Титовој линији”, уз стидљиво признање да је „уводник, раније писан, донекле имао друкчији тон”.

Ово политичко позориште је заокружено неколико дана доцније на информативном састанку у ЦК Србије (14. јун), са директорима водећих гласила, на којем је речено да Тито „не оцењује негативно ’Борбин’ уводник”. Био је то јединствен случај да се водеће партијске новине супротставе Титовом гледишту, али уз Титову сагласност.

Крај демонстрација

Многима је пао камен са срца, олакшање је опште. Но, даљи догађаји су настављени узнемирујућим током. После студентске побуне, низале су се политичке афере, а Тита су све више опседале непријатељске снаге које је видео у штампи, на Београдском универзитету и међу дисидентским интелектуалним групама. Помињао је и демократију, уз обавезну напомену да „демократија није за недемократске елементе”.

У јавним иступима често је помињао „београдску чаршију” и „београдско подземље”, а фиксација му је био Београдски универзитет. Није заборавио студентску побуну, и њу је приписивао проблематичним професорима: „Шта смо ми досад, другови, учинили? Нисмо макли ниједног човјека. На Београдском универзитету, на примјер, тачно смо знали ко је изазвао и ко је заправо био протагониста оних познатих немира студената. То је било познато, а ипак су ти људи остали тамо и даље.” (Из говора у Карађорђеву, јесен 1971).

Практично, случај Београдског универзитета трајао је од 1968. до 1975. године, и то највише на Титово инсистирање. Но, ту су настали проблеми који су се све више јављали у последњој фази титоизма. Поучени лошим искуством, партијски форуми су изгубили некадашњи нагањачки полет. Свако је желео да нечисте послове неко други обави. Управо због тога, више година је трајао случај осам филозофа, апострофираних 1968, а штампа је била препуна позива да се они искључе из наставе.

(/slika3)Тита је нервирала ова неефикасност. У говору у Бањалуци (7. децембар 1973), он је оптужио српско руководство због опортунизма према професорима који „трују нашу младеж”. И после тога ова афера се ваљала још две године. Тек 28. јануара 1975. Скупштина Србије донела је одлуку да се осморо наставника и сарадника Филозофског факултета удаљи са наставе: Загорка Голубовић (1930), Михаило Марковић (1923), Триво Инђић (1938), Драгољуб Мићуновић (1930), Небојша Попов (1939), Светозар Стојановић (1931), Љубомир Тадић (1926) и Миладин Животић (1930). У дебати која је претходно вођена, један револтирани посланик је рекао: „Ми смо за четири године победили у револуцији, а треба нам двоструко више да изиђемо на крај са групом професора.”

Да завршим ову ограничену причу једним опажањем. Уз све контроверзе студентске побуне, овај покрет је, на свој начин, наговестио судбину Југославије: да више неће бити оно што је било. И Тито је губио ранију сигурност. Мирко Тепавац сведочи о једној његовој изјави, после боравка у Румунији (крај новембра 1971). У салону „Плавог воза” повео се разговор о политичком стању у земљи. Ту су, поред Тита, још били премијер Џемал Биједић, Стане Доланц, Дража Марковић и Тепавац. Како су се приближавали Београду, све је видније било Титово нерасположење. У једном тренутку је рекао: „Када бисте ви знали како ја видим будућност Југославије, ви бисте се згрозили!” Први пут се тако нешто чуло од човека који је дубоко веровао у сопствено дело. И та „будућност” је ускоро дошла.

-------------------------------------------------------

Стрепње

Како је Тито залазио у године, југословенски врх је био све више у зебњи шта ће се догодити после његове смрти. Остао је у памћењу извештај Едварда Кардеља на седници Председништва СКЈ (4. октобар 1970), када је он реферисао како је протекла Насерова сахрана којој је присуствовао као југословенски изасланик.

Латинка Перовић:

– Кардељ се толико занео у приказу овог догађаја, да је престао себе да контролише. Описивао је атмосферу, понашање људи, већ започету борбу за власт, а све је то толико сугестивно причао гледајући у Тита, да су многи доживели као нешто што нас чека.

Сукоби у Југославији све више су се загревали почетком седамдесетих година. Био је то повод једном страном новинару да упита Станета Доланца да ли прети опасност опстанка заједничке државе. Он је на то одговорио: „Колико смо јединствени и јаки, видели бисте ако нас неко споља нападне!” „А шта ћете да радите ако вас нико не нападне?”, наставио је упорни новинар. Доланц је то примио као шалу, не слутећи да ће управо баш тако бити: побићемо се између себе.

---------------------------------------------------

Хапшење по кључу

Тешко је утврдити колико је било забрана и пресуда. Постојали су разни центри моћи који су често наступали свако за себе, по својој вољи и уверењима. Ту су савезни партијски врх, затим ЦК Србије, Градски и Универзитетски комитет, Скупштина Србије, савезна и републичка полиција, војна обавештајна служба. Власт је избегавала да о томе јавно говори. Нешто више се могло сазнати из извештаја Станета Доланца на седници Председништва СКЈ, априла 1976.

Доланц је обавестио чланове Председништва да је 1975. године у Југославији било 2.417 пријава политичких деликата, „што је мање него претходних година, али више тешких деликата информбировских и националистичких група”. Уз то је саопштио да је „92 одсто притужби због вербалног деликта, осам одсто због организоване непријатељске делатности, и да 500 лица издржава казну по овим основама”.

Тито се љутио што неко, по имену и презимену, није ухапшен. Једном је дошло до комичне ситуације. Кад је рекао да би требало ухапсити „бар по двојицу највећих националиста из сваке републике”, забринуто се за реч јавио Сарајлија Драгутин Косовац, који је толико буквално схватио Титову препоруку да је осетио потребу да примети како је то компликованије у Босни и Херцеговини: „Због националне структуре, мораћемо да ухапсимо по једног Србина, Хрвата и Муслимана”. И Тито се насмејао: „Добро каже друг Косовац, правилно.”

Коментари15
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.