Политички коректно васпитање

Општепознато је да је начин васпитавања детета повезан са његовим будућим карактером, структуром његове личности. До поласка у школу, дакле до шесте, седме године, родитељи као главни носиоци васпитања имају најзначајнији утицај на развој дететових психичких структура.

Детету су потребни показивање љубави и дисциплиновање. Када му родитељи показују љубав оно развија позитивну слику о себи и осећање личне вредности.

Уз „не” и „мораш” учи се допуштено

Када га дисциплинују говорећи му „не” и „мораш”, уз повремену негативну последицу када дете неће да послуша, родитељи га уче шта је допуштено, а шта није, као и шта су његове обавезе. За разлику од пружања љубави, дисциплиновање подразумева конфликт између дететове воље и воље родитеља. То је заправо неизбежни конфликт између биолошких импулса који управљају дететом и друштвених захтева које намећу родитељи.

Управо кроз процес дисциплиновања дете изграђује своју унутрашњу моралну структуру познату као суперего или унутрашњи родитељ. На основу родитељског односа према детету оно изграђује свој однос према себи: пружање родитељске љубави води до самољубави, а дисциплиновање води ка самодисциплини.

У односу на пружање љубави и дисциплиновање разликујемо три поједностављена модела васпитања. Када родитељи оптимално пружају и љубав и дисциплину резултат ће бити довољно социјализована личност. Када родитељи пружају дисциплину без показивања љубави њихово дете ће израсти у претерано социјализовану личност која ће се цео живот трудити да живи у складу са родитељским упутствима како би доказала да ипак заслужује љубав. Када родитељи пружају љубав без успешног дисциплиновања дете ће израсти у самоуверену, али недовољно социјализовану личност која се неће подређивати ни друштвеним нормама ни ауторитетима. Управо међу несоцијализованима ће касније бити највећи проценат делинквената, узимаоца дрога и слично.

Када у све то укључимо статистику, можемо видети како се у различитим државама у релативно кратком року од неколико деценија смањује проценат родитеља који васпитавају на један начин, а повећава број оних који васпитавају на други начин. У складу са тим мења се и слика „патологије” међу децом и младима.

Када сам пре десетак година у разговору са мојим аустријским колегама образлагао на основу искуства дугогодишњег супервизора васпитача у словеначким поправним домовима да се државе на погрешан начин мешају у васпитавање деце тако што родитељима одузимају и ауторитет и моћ, и да ће то довести до дугорочних негативних последица, већина се није сложила са тим. Били су веома поносни што је Аустрија родитељима забранила свако, па и најмање телесно кажњавање деце. Недавно је објављена статистика о малолетничкој делинквенцији која је веома забринула аустријске политичаре. У групи деце делинквената испод десет година старости регистровано је 990 деце, што је пораст од 30 одсто у односу на 2017. Једногодишњи пораст укупне малолетничке делинквенције је шест процената. Као и обично, уместо да се проблем сагледа шире и дубље, полемика се тренутно води око кажњавања: да ли кажњавати родитеље или спустити границу кажњивости деце са 14 на 12 година.

„Срам те било” – психичко насиље

Повремено је у васпитању деце потребно применити силу или претити применом силе. Они који прецизно размишљају знају да примена силе није што и насиље, да се насиље дефинише као нелегитимна примена силе. Зато би они који усвајају законе требало да знају да је погрешно родитељима забранити да онда када друкчије не иде телесно казне дете и да се одупру идеолошким притисцима да се свако телесно кажњавање прогласи насиљем.

У Француској, у којој донедавно родитељима није било забрањено да по дупету ударе властито дете, донет је нови закон који се до те мере меша у однос родитељ-дете да прописује шта родитељ не сме да говори свом детету. Према извештајима медија, у „психичко насиље” над децом спадају и реченица „срам те било” у случају дететовог лошег успеха у школи или негативно поређење са бољим ђацима. У закону је потпуно изједначено „физичко насиље” са „психичким насиљем”, тако да прекршиоцима прети казна до 75.000 евра и до 15 година затвора.

Да ли ће и код нас озаконити „политички коректно васпитање” зависи и од способности наших родитеља да препознају опасност тоталитарне државе.