Први пут с татом на камповање

Када је млади отац Урош Рајаковић схватио да се његово родитељство своди на вожење и одвожење деце у вртић, школу, ваннаставне активности, играонице и рођендаонице и да његови синови постају зависници од технолошких играчака, одлучио је да нешто промени у свом родитељству. Онда је с групом очева основао неформално удружење под називом „Први пут с оцем” како би промовисали дружење с децом, а за десет година, колико постоји ово удружење, организовано је преко 50 кампова, такмичења, хуманитарних акција и сплаварења на којима су деца учила како се пеца риба, ложи ватра, подиже шатор, сакупља лековито биље, оријентише у природи и припрема храна.

Ових дана они вредно раде на припремању кампа на Старој планини, на који ће кренути преко педесет очева с децом, а када евоцира успомене на почетак рада овог удружења, Рајаковић каже да је на први камп дошло само троје очева са синовима.

– Као и у чувеној приповеци Лазе Лазаревића, и у нашим камповима деца са својим очевима раде ствари које и једне и друге изграђују – пецају, ложе ватру, гледају излазак и залазак сунца и радују се животу. Све је почело као иницијатива очева који су схватили да у животима своје деце углавном имају улогу возача и хранитеља и да из родитељства „одсуствују” због послова или због традиционалног схватања да је мушкарац тај који би требало да доноси новац у кућу, а да се васпитањем детета бави мајка. Признајем да сам и ја био од очева који је у комуникацији с децом често користио изговоре типа „не могу”, „где баш сад”, „играћемо се други пут”, а онда сам схватио да моји синови расту поред мене, а не уз мене и једног викенда сам узео децу, спаковао шатор и храну и кренуо на узбудљиво „путовање” на коме ми се прикључио велики број очева – прича наш саговорник који је по професији психолог и психотерапеут.

Удружење „Први пут с оцем” делује у оквиру организације „Центар за едукацију и развој личности – Кругови”, а од свог оснивања принципи рада су исти. Услов је да сваки отац осмисли неку активност коју би радио заједно с дететом, било да је то гледање звезда, пецање, оријентиринг, сакупљање бобичастог воћа или паљење логорске ватре. Дружење очева и синова одвија се викендима – обично од петка поподне до недеље увече и од средине априла до краја септембра јер се викенди проводе под ведрим небом и у шатору. Учешће је бесплатно за све учеснике на кампу, а они који немају шатор и врећу за спавање, могу их позајмити од „староседелаца”. Кампови се најчешће организују на Великом ратном острву, Старој планини, Дивчибарама и Јастрепцу, а Урош Рајаковић с поносом истиче чињеницу да су прошле године били на Кајмакчалану, како би обележили сто година од пробоја Солунског фронта. У жељи да то путовање има симболички карактер, сто малишана одведено је на највишу коту Солунског фронта и тамо су са својим очевима провели три ноћи и три дана на 2.500 метара.

– Очеви који учествују у нашим камповима су различитих година и занимања – почевши од двадесетдвогодишњих до педесетогодишњих очева. Међу њима су и инжењери, занатлије, уметници, психолози, просветни радници, банкари… Прва реакција деце на природу обично је доста бурна. С обзиром на то да се све активности одвијају у природи где нема сигнала за вај-фај и брзе хране, природна реакција је бунт и револт. Они у почетку жустро протестују због недостатка мобилног телефона и моле да бар пет минута проведу онлајн, али када превазиђу ту „кризу”, окрену се око себе и виде природу, поток и другу децу. Што су деца млађа, мање им је времена потребно да заволе природу – прича наш саговорник.

На питање да ли у овим акцијама учествују и маме, он каже да су оне добродошле и да су ови кампови суштински замишљени као окупљање целе породице. Иако велики број мама одлазак очева на викенд с децом види као идеалну прилику да се одморе од обавеза, врло брзо постају знатижељне, па се прикључују кампу.

С обзиром на то да очеви играју важну улогу у животима својих ћерки, организатори ових кампова потрудили су се да организују посебан камп који носи назив „Тате и кћерке”.

– С кћеркама уживамо у истим активностима као са синовима. Учимо их да користе лук и стрелу, праве ражњиће, косе и уређују ливаду, купају се у брзој реци и оријентишу се у природи… С девојчицама ипак има мање стреса – нико не командује „Јуриш!” у шест ујутру, нико не види и не лови поскока, шкорпију или анаконду, нико не скаче са стене у плићак на главу, нико не пада с дрвета и нико до сада није ископао себи око мотком нити је запалио шуму – у шали прича Урош Рајаковић.