Лепо село које прати зла коб

Старо Грацко – Питомо зелено поље, приземне и лепе куће с уређеним баштама, расцветале зелене крошње, шарене коке и краве које ту и тамо пасу прво је што види путник који стигне у Старо Грацко, насеље у општини Липљан на Косову и Метохији. Ову стварну лепоту, као и ону из легенди, прати истинска зла коб. Зато, кад се спомиње Старо Грацко не говори се о лепоти, већ о несрећи која се право с неба стуштила на село.

Пре 20 година, 23. јула 1999. године, 14 жетелаца из овог села изгубило је живот у масакру познатом као „крвава жетва”. Осам породица заувек је завијено у црно, а под сеоским небом, страдало се и током, али и након НАТО агресије. Две деценије касније, у селу у коме је некада живело око 400 српских душа, данас опстаје око 200 Срба, а према сведочењу појединих мештана, отприлике, има исто толико Албанаца, који су се у међувремену доселили. Убиство 14 невиних људи, док су жњели пшеницу на својим њивама, и мартовски погром, како кажу, учинили су да многи Срби заувек напусте село.

Велелепне куће провирују иза ограда, налик на бедеме. Красе их гипсани украси и видео камере, а испред капија од кованог гвожђа паркирани су скупоцени аутомобили, углавном са швајцарским, аустријским и немачким регистарским таблицама, али и с онима из Бујановца.

– Те велике куће саградили су Албанци који живе и раде у иностранству. Овде долазе током лета – објашњава нам један од мештана. Према речима Стојана Стоисављевића, житеља, Грацко је младо село, а пре ратних дешавања живот је изгледао сасвим другачије.

– Ово је једно, тако да кажемо, младо село које су око 1920. године населили Срби из Црне Горе, Херцеговине и Лике. Село радника, пољопривредника и вредних сељака. Многи становници, пре рата, радили су и у државним предузећима, а након што су фирме престале да раде, почели су да се издржавају углавном од пољопривреде и сточарства... – каже Стојан. Међутим, како причају житељи, ни то данас није лако, јер неки од њих поседују земљу у окружењу, где данас живи само албанско становништво. Не усуђују се да оду тамо и обрађују само њиве у селу које узимају у закуп. Што се тиче односа с новим комшијама, Албанцима, како објашњава Стојан, они су искључиво економске природе.

Уочи 23. јула, у знак сећања на пале српске жетеоце, последњих 19 година се одржава Меморијални турнир у малом фудбалу. На овогодишњем је учествовало 16 екипа, а претходих година дешавало се да буде и до 22 екипе.

– Турнир се одржава без прекида од 2000. године. У почетку су учествовале екипе из Старог Грацка, Лепине, Липљана и Грачанице. Пре седам година Република Србија је почела да финансира турнир и то је и данас тако – каже Зоран Ћирковић, учитељ и представник Старог Грацка.

На полигону или у популарном „клубу”, када се одржава турнир, направи се велика гужва.  Осталим данима, попут тешке магле, село обавије тишина. На терену се не могу видети српска деца јер се махом играју у својим двориштима. Куће никада не остављају празне, како каже једна мештанка, јер страхују од учесталих крађа, па зато капије и врата закључавају веома рано.

– С албанским комшијама имамо коректне односе, али се дешава да на полигон дођу Албанци из околних села. Буде ту проблема и провокација и то је једна врста свакодневног притиска на нас – каже Ћирковић.

Међутим, Срби из Старог Грацка, рекло би се, без обзира на све, настављају да живе и верују у небо које им баш и није било наклоњено последњих деценија. Парастос жртвама одржава се код спомен-плоче у центру села, која је била претходних година рушена и скрнављена. На оближње гробље, где су сахрањени, између осталих, и жетеоци, како причају житељи села, њихови најближи не одлазе. Гробље је минирано, у близини је базен на који одлазе Албанци, а и споменици су били рушени и скрнављени.

Кад питате мештане шта би желели, слегну раменима, пружајући срце на длану, искрен, пријатељски осмех и гостопримство по коме су чувени косметски Срби. Нема потребе више ни да говоре, и птице на грани већ знају за чим жуде: неким бољим сутра и правдом за своје жетеоце и друге, њихове најдраже, пале мученике. Оно што их веома брине, како кажу, јесте будућност њихове деце и, уопште, младих у селу. Без обзира на то што су стекли дипломе факултета и високих школа, врло тешко или готово никако не могу да пронађу посао. Образовани млади људи, према њиховим речима, одлазе трбухом за крухом.

– Посао, нарочито за младе, је кључ нашег опстанка – прича Ћирковић. Кад се о сеоби говори, старији житељи, сведоци неких од највећих српског страдања на КиМ, само одмахну главом и себи у браду прозборе: Само не дај боже да овде последњи останемо.

У школи 20 ђака и електронски дневник

Малишани из села похађају истурено одељење Основне школе „Браћа Аксић” из Липљана.

– У школи постоји комбиновано одељење од првог до четвртог разреда. Имамо 20 ђака, некад их је било много више, а надамо се да ћемо од септембра имати пети, седми и осми разред. Много тога нам недостаје, објекат у коме се одржава настава изграђен је 1950. године. Трудимо се да радимо најбоље што можемо у овим условима, а увели смо електронске и дневнике – каже Братислав Ђедовић, директор школе „Браћа Аксић”.