Магија леденог укуса

Сладолед је најстарија посластица на свету и најпопуларнији дезерт у многим земљама. Његова историја углавном се темељи на податку да су Кинези стотинама година пре нове ере правили ледену посластицу по рецептури која је била претеча данашњем сладоледу.

Кинези су такође заслужни и за изум прве справе за прављење сладоледа. Они су изумели једну врсту сладоледа од млечне и пиринчане мешавине која је имала сирупасту структуру. Њом су пунили посуде које су замрзавали тако што су их паковали у мешавину од снега и соли.

Знамо да је Александар Велики уживао у снегу и леду ароматизованим медом и нектаром. Библијске референце такође показују да је краљ Соломон волео ледена пића током жетве. За време Римског царства, Нерон Клаудије Цезар (54-86) често је слао тркаче у планине по снег, који је тада био зачињен воћем и соковима.

Више од хиљаду година касније, Марко Поло вратио се у Италију с Далеког истока с рецептом који је веома подсећао на оно што се сада зове шербет. Историчари процењују да је овај рецепт еволуирао у сладолед негде у 16. веку.

Изгледа да је Енглеска сладолед открила истовремено или можда чак и раније од Италијана. „Крем лед”, како су га звали, редовно се појављивао за столом Чарлса Првог током 17. века.

Француску је са сличним смрзнутим десертима Италијанка Катарина де Медичи упознала 1553. године, када је постала супруга Анрија Другог од Француске. Тек 1660. године, сладолед је био доступан широј јавности. Сицилијанац Прокопио представио је рецепт у коме се правила мешавина од млека, крема, путера и јаја у првом кафићу у Паризу названом „Кафе Прокоп”.

Први званични запис о сладоледу у Новом свету потиче из писма које је 1744. године написао гост гувернера Мериленда Вилијама Блејдена. Прва реклама за сладолед у овој земљи појавила се у „Њујоршкој газети” 12. маја 1777. године, када је посластичар Филип Лензи објавио да је сладолед доступан „скоро сваки дан” у његовој радњи.

Подаци трговачког центра Четам Стрит у Њујорку показују да је председник Џорџ Вашингтон за сладолед током лета 1790. потрошио отприлике 200 долара. Он је поседовао и две посуде за сладолед од калаја. Причало се да је председник Томас Џеферсон направио свој лични, омиљени рецепт за сладолед од ваниле „у 18 корака” који подсећа на данашњи „омлет изненађења”.

Све до 1800. године, сладолед је остао ретка и егзотична посластица у којој је углавном уживала елита и није могао да буде чуван дуго услед недостатка фрижидера. Људи би секли лед са језера у зиму и чували у земљи или цигланим кућама од леда, које су биле изоловане сламом.

Сладолед је тада био прављен методом где се посуда с кремом стављала у посуду с ледом и соли (није се мешао лед и со, као што многи верују). Године 1843, овај метод је био замењен ручном мућкалицом, коју је патентирала извесна Ненси Џонсон. Мућкалица је стварала течнији сладолед брже од методе с посудом с ледом.

Производња сладоледа убрзо је постала индустрија у Америци, коју је 1851. године покренуо балтиморски трговац млеком Џејкоб Фасел. Као и друге америчке индустрије, производња сладоледа повећала се због технолошких иновација, укључујући снагу паре, механичко хлађење, хомогенизатор, електричну енергију и моторе, машине за паковање и нове процесе и опрему за замрзавање.

Сладолед је доживео даљи успон када је 1870. Карл фон Линде од Немачке изумео фрижидер. Широка доступност сладоледа крајем 19. века довела је до нових креација, па су касне 1800. године почели да се праве додатни рецепти за сладолед. Први пут сладолед је почео да се продаје у супермаркетима од 1930.

Према неким проценама, данас се само у САД годишње произведе најмање шест милијарди литара сладоледа.