Недеља, 03.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

ЛОБИСТИ И ДИКТАТОРИ

Кен Силверстин, уредник америчког часописа "Харперс" (Harper’s), представљајући се у име непостојеће компаније са центром у Лондону, под лажним именом, разоткрио је познате вашингтонске лобистичке фирме које имају блиске везе са Бушовом администрацијом и начин на који користе те везе да би помогле најозлоглашенијим светским диктаторима. Његов текст код нас је пренео најновији НИН, а претходно је о томе писао и наш лист.

Кен се, између осталих, и лобистичкој фирми АРСО представио као саветник измишљене фирме "Малдон група", која наводно има финансијски интерес за побољшање представе која о Туркестану постоји у свету. (АРСО је заступала нигеријског диктатора, генерала Санија Абачу, Азербејџан итд.)

У опширном али узбудљивом тексту Кен Силверстин је навео и податак да амерички лобисти раде за диктаторе још од тридесетих година прошлог века, када је нацистичка влада унајмила Ајвија Лија, стручњака за односе са јавношћу.

"Иако постоје јасне границе шта лобисти могу да остваре" – пише Кен Силверстин – "они и даље представљају кључни канал преко кога режими-парије могу да заштите и унапреде своје интересе у Вашингтону."

Кенов чланак је узбуркао америчку јавност.

Али за поједине новинаре текст о неморалном понашању лобистичких кућа прерастао је у причу о етици самог чланка и његовог творца, јер се писац приликом истраживања лажно представио.

Тако су поједине колеге биле мање забринуте због манипулисања лобиста јавним мњењем, а више због тога што се аутор послужио "тајним новинарством". Хауард Курц из "Вашингтон поста" је написао: "Колико год да је тај чланак добар, сама чињеница да је аутор лагао да би могао да га напише отвара исто онолико питања о новинарима колико и о предмету њиховог писања."

Одговарајући критичарима, Кен Силверстин тврди да је то што је "тајног новинарства" у САД тако мало добрим делом одраз растућег конзерватизма и опрезности гласила. "Како су се новинари пели на друштвеним лествицама последњих деценија, они су заправо постали део исте оне структуре моћи коју би требало да помно анализирају и разобличују" – написао је у "Лос Анђелес тајмсу" Силверстин и навео речи оснивача једне организације посвећене истраживачком новинарству: "Медији осећају насушну потребу да их елита третира као себи равне."

"Тајно новинарство" зачето је у Америци још осамдесетих година 19. века, када се једна новинарка претварала да је душевна болесница да би открила истину о суровом поступању са пацијентима у болници. Али, нагло је пресахло 1997. после пресуде против компаније "Еј-Би-Си њуз". Иако на суду нису порекнути наводи новинара против компаније "Фуд лајон", она је добила спор само зато што су новинари до открића дошли тако што су се домогли посла у компанији лажно се представљајући.

Силверстејн сматра да ову врсту извештавања треба користити само када се другачије не може доћи до истине. Као у његовом случају.

А код нас? Недавно сам на Другом програму Радио Београда слушао разговор са Ђорђем Педејским, једним од овогодишњих добитника награде НУНС-а за истраживачко новинарство, који је тврдио да лажно представљање не спада у методе истраживачког новинарства. Као што то нису ни сензационалистичке приче.

На недавном "округлом столу" о овој теми могло се чути да је главни разлог за недостатак истраживачког новинарства недовољна слобода гласила и немаштина. Ко данас може платити новинара да се пола године или ко зна колико посвети само истраживању? Има и мишљења да код нас ни друштво ни новинари немају интерес за таквим штивом. Судећи по извештајима са поменутог скупа, учесници се нису посебно бавили разматрањем да ли је и "тајно новинарство" легитимно истраживачко.

Што се мене тиче, став Кена Силверстина чини ми се прихватљивим. Тим пре што је читаоцима предочио на који је начин дошао до приче. Уосталом, ако новинар проведе пуно радно време у некој чекаоници (болничкој, испред којекаквих шалтера и слично) да би описао шта доживљавају грађани, треба ли бити прозван и критикован што се није представио службеном особљу? А да се представио, да ли би њихово понашање било другачије?

Ово је, наравно, крупна тема, овде само начета. А став Удружења америчких истраживача гласи: "Сваки новинар јесте, требало би да буде и може бити истраживачки новинар. Истраживање је део личности новинара, а оно што истраживачког новинара разликује од других јесте сумња у чињенице. Они виде скандал иза сваког уговора и корупцију иза сваког руковања."

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.