Тихе сенке шефа државе

После бурне суботе 10. августа, када је испред Председништва Србије дошло до физичког контакта између појединих учесника протеста „1 од 5 милиона” и припадника Војске који обезбеђују председничко здање, стање је редовно на Андрићевом венцу. Чак и присуство униформисаних девојака из „кобри”, елитне јединице Војне полиције, била је, како се чини, атракција за један дан – суботу. Јер радним данима нису виђене испред Председништва.

А у то да припаднице „кобри” не дежурају стално испред Председништва уверили су се и репортери „Политике” који су неколико дана одлазили на Андрићев венац у жељи да их фотографишу.

Према незваничним информацијама, унутар зграде су и даље, као и обично, само мушки припадници „кобри”. Њихове колегинице су, према истим сазнањима, ипак и даље на задатку обезбеђења овог објекта, у складу с планом који је познат малом броју људи. Из разлога безбедности, наиме, план ангажовања „кобри” је строго поверљив.

Шта је била поента одлуке председника Србије Александра Вучића да припаднице ове јединице штите његово радно место различито је у јавности протумачено. Али тиме вероватно није желео, како га сумњиче у неким круговима, да омаловажи припаднице ове елитне војне јединице, поручујући протестантима да и физички слабији пол може да им се супротстави. Јер су припаднице „кобри” прошле исту обуку и једнако су оспособљене као мушкарци из те јединице.

Наиме, у непосредном обезбеђењу председника Александра Вучића и његове породице припадници „кобри” су још од 2012, када је био министар одбране. Остали су уз њега и када је напустио ту дужност и био први потпредседник Владе Србије, потом премијер, па од 2017. шеф државе.

У исто време, Томислава Николића, док је био на председничкој функцији од 2012. до 2017. године, обезбеђивали су, по његовој жељи, припадници МУП-а. Његовог претходника Бориса Тадића, опет по његовој жељи, обезбеђивале су „кобре”. Те председничке жеље, међутим, како су годинама указивали разни стручњаци за безбедност, нису баш олакшавале посао надлежнима за њихову заштиту, макар само због промена процедура и потребе за координисањем активности између више служби.

Председник Вучић је, после поменутог инцидента 10. августа, довео своје заштитаре у додатну неприлику. На конференцији за новинаре рекао је да ће тражити од обезбеђења да уклоне заштитну ограду око зграде (која је и постављена неколико месеци раније управо због неких агресивнијих демонстраната), а онда и да у неким будућим ситуацијама „не поштују стриктно закон” и допусте демонстрантима да му приђу. Само да немају ватрено оружје, а „нож може”, како је рекао на питање новинара.

У Уредби о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката, у члану 17, иначе, наводи се да су штићена лица и руководиоци штићених објеката „дужни да омогуће примену мера безбедносне заштите, које се предузимају у циљу њихове безбедности”. Те мере и начин њихове примене, каже се у следећем члану, представљају тајни податак. Уредбу је донела Влада Србије 2010, уз мању допуну из 2013. године, а њоме се ближе одређују послови „безбедносне заштите одређених лица и објеката у земљи и иностранству, које непосредно врше министарство надлежно за унутрашње послове, Безбедносно-информативна агенција (БИА), Војнобезбедносна агенција (ВБА), Војна полиција и јединице Војске Србије”.

Када је реч конкретно о председнику републике, како се наводи у члану 13 Уредбе, контраобавештајну заштиту обављају ВБА и БИА, док су МУП и Војна полиција у сарадњи са специјализованим установама задужени за мере физичке заштите, превентивно-техничке, превентивно-медицинске и здравствене заштите.

О заштити и телохранитељима досадашњих председника Србије и СРЈ медији су се посебно интересовали после неких инцидентних ситуација. Али вероватно најпознатији безбедњак није постао „славан” захваљујући томе. Тихи Сента Миленковић постао је тема медијских прилога због своје дугогодишње службе код Слободана Милошевића, на којој год функцији да је овај био, и тешко да се може пронаћи нека Милошевићева фотографија а да на њој није била и његова верна „сенка”. Милошевића је штитила полиција, с некадашњег савезног и републичког нивоа, али је Сента Миленковић, који је напредовањем стигао до чина генерал-мајора полиције, увек био поред њега. Не и 2001. године, у време када је Милошевић ухапшен у својој резиденцији у Ужичкој 11, јер Миленковић у то време више није радио у управи која обезбеђује личности.

Следећег председника Савезне Републике Југославије Војислава Коштуницу обезбеђивали су припадници Војске и савезне полиције. Да ту нешто није ишло глатко сведочи вест из јула 2002. године, када је Коштуница (тадашњи лидер ДСС-а) у писму покрету „Отпор” навео да је, поред републичког и савезног МУП-а, за разне видове обезбеђења председника СРЈ задужена и Војска Југославије. Сутрадан је Савезни МУП, који је „држала” Демократска странка, саопштио да је у његовој потпуној надлежности обезбеђење, контраобавештајна и контрадиверзиона заштита председника СРЈ, а да је ВЈ ангажована само у изузетним случајевима – непосредне ратне опасности, ратног стања или када се председник налази у возилу или објекту Војске.

Када су се неколико година касније улоге измениле (као и форма државе, која је постала Државна заједница СЦГ), ситуација се поновила. Нови председник Србије и лидер ДС-а Борис Тадић, који је претходно био министар одбране, одлучио је да поред њега буду „кобре”, у које је имао безрезервно поверење, а за шири круг обезбеђења био је задужен МУП Србије. Када се крајем 2004. године догодио инцидент у коме је црни „ауди” код Топчидерске звезде покушао да пресече колону и удари у Тадићево возило (тумачења су ишла од оцене да је реч о саобраћајној незгоди до покушаја атентата), тадашњи министар полиције Драган Јочић из Демократске странке Србије изјавио је да председник Србије нема адекватно обезбеђење: „Морам да кажем да је обезбеђење мало двојно: обезбеђује Војска, а све друго је у надлежности полиције. Значи и маршрута, и обезбеђење куда иде председник, и возила. Друга ствар, они нису повезани и умрежени у систем радио мреже што је у овом случају био сигурно проблем.”

Закон о председнику републике, донет 2007, предвидео је „мешовито обезбеђење”. У члану 8 наводи се да „председника Републике и чланове његовог домаћинства обезбеђују полиција, Војска Србије и други органи у складу с потребама председника Републике и прописом који доноси Влада”. Тадићево обезбеђење дошло је у жижу јавности и у мају 2009. када је човек с две „кашикаре” ушао у Председништво Србије. Једна му је одмах одузета, из друге је извадио осигурач, а драма је трајала око шест сати, док га Специјална антитерористичка јединица МУП-а није ухапсила. А сличан инцидент оном с председничком колоном на Топчидерској звезди 2004. догодио се у септембру 2017, када је колону возила у којој је био Вучић, практично на истом месту, пресекао црни „бентли” и ударио у аутомобил у којем се налазио председник. У оба случаја водила се полемика у јавности да ли су председници адекватно обезбеђени.

Вучића је лично обезбеђење извукло из веће невоље две године раније, када је нападнут приликом комеморације у Сребреници. „Само захваљујући присебности премијеровог обезбеђења спречено је убиство”, рекао је тада министар унутрашњих послова Небојша Стефановић.

Послови Војне полиције

У Закону о Војсци Србије, у члану 53, пописано је које послове обавља Војна полиција. У овом члану се наводи и да Војна полиција „може применити службена овлашћења и према цивилима”, између осталог, „када обавља послове обезбеђења војних објеката, одређених личности, наоружања и регулисања и контроле војног путног саобраћаја”, „када пружа помоћ полицији на јавним местима”.