Дуге духовне припреме обавио сам на Светој Гори

Србија и дефинитивно данас има џудисту за највеће светске домете –Немању Мајдова. Игре у Токију идуће године су шанса за њега, за Србију да стигне до медаље коју у џуду већ деценијама сања сваки заљубљеник у овај спорт. Мајдов нам је из Токија, града где је пре три дана освојио бронзану медаљу и направио својеврстни спортски медицински подвиг, дао „Политици” интервју.

Како је уопште могуће да са тешком повредом колена и операције пре само месец и по дана изађете на борилиште и освојите медаљу?

– Дан је био фантастичан. Хвала Богу што се на крају све добро завршило. Искрено, веома сам поносан, радостан али и изненађен, јер ово је не само спортски већ и  медицински феномен. Познато је да сам пре нешто мање од два месеца оперисао колено, и буквално без тренинга отпутовао на најјаче овогодишње такмичење. Дошао сам и успео да освојим нову светску медаљу. Пре две године сам многе изненадио, када сам у Будимпешти постао најмлађи светски првак. Али, ова медаља, освојена је у ненормалним условима. Не могу да кажем да ми је дража од златне, али ако узмемо неке друге околности, ова медаља за мене заиста сија златним сјајем.

Да ли сте уопште били свесни шта тај ризик са собом носи када сте одлучили да се такмичите?

– Веровао сам оцу Љубиши, иначе најбољем европском тренеру, да ћемо се на крају дана извући. Хвала Богу да сам га послушао, иако сам овим чином  изиковао чак и наступ на Олимпијским играма. Пре два месеца у Минску сам повредио колено и предње укрштене лигаменте. Много ми је помогао мој доктор Јаковљевић, који је извршио оперативни захват матичним ћелијама. Знао сам да тај опоравак траје од три до шест месеци. Најпре и нисам планирао да одем у Токио, али, како је време одмицало, после три недеље сам почео да ходам, убрзо сам бацио штаке и почео да размишњам да ипак одем и узмем бодове. А о медаљи нико није ни сањао...

До игара у Токију остало је нешто мање од годину дана а бодови су за сваког такмичара веома важни?

– Овај турнир носи највише бодова за ОИ. Победник добија 2000 бодова а примера ради тријумф на Гранд прију ,,само” 700. После жреба одлучио сам да изађем на први меч, да макар узмем 200 бодова. Када сам видео и осетио да могу, кренуо смо и у други дуел. Тада ми је тата рекао: Јел идемо даље? Рекао сам му идемо до краја. Био је тежак дан, али без неког великог притиска, то ме је држало до самог краја. Најважније ми је било да се не повредим. Отишли смо баш, баш далеко, направили смо у спортском и медицинском смислу право чудо.

Где налазите толику енергију и снагу и шта је ваш животни покретач?

– Недавно сам био на Светој Гори, где сам обавио дуге духовне припреме. Пријао ми је разговор са оцем Доситејом Хиландарцом. Тај разговор и те речи су ме стално водиле напред.

Шта су уопште доктори казали после одлуке да изађете на татами?

– Мој доктор Јаковљенић је рекао да сам лудак у позитивном смислу и да такву главу и храброст и срце за овим спортом, жељом да што боље репрезентује своју нацију није видео. Увек у себи гласно кажем: ,,Не дамо те земљо Душанова”. Ја сам најуспешнији Србин у џуду и поносан сам на то. Увек себи кажем Немања мораш да пробаш да подигнеш нацију и да нико од нас не дозволи да сви лако прелазе преко Србије.

Коме посвећујете ову медаљу?

– Мојој породици, оцу Љубиши, мајци Биљани и брату Стефану. Девојци Ањи Лојпур али и мојим спаринг партнерима. Ову медаљу посвећујем и мом покојном другу Милошу Остојићу. На загревању сам носио мајцу са његовим ликом и то ме је доста мотивисало.

Да ли Вам је снагу и вољу да стигнете тако далеко дала и вера у Бога?

– Трудим се да будем што већи верник. Пре такмичења читам црквене књиге, то су животне поуке. Пре меча сам читао Библију, редовно читам и светог Василија Острошког и салтир, ту има највише ствари. То ми даје храброст и мотивацију за сутрашњи дан, јер знам да је Бог свемогући. Са једном и по ногом сам победио и то је богом дато. И ово што се десило јесте нека врста чуда.

Сада Вам је потпуно отворен пут ка Олимпијским играма?

– Ово је велики корак, јер сам од 2016. освојио две светске медаље. Мој једини циљ је да у Токију испишемо нову страницу српског џуда. Очекују ме нови турнири, мање више близу сам циља. Фокусирам се да се опоравим, да одрадим још два три турнира и то би било то. А тамо ко стигне има само један циљ. За мене лично живот није свећа која брзо гори. То је нека врста дивне бакље за коју желим да пламти што сјајније и што дуже...