Дуг у крви плаћају недужни

Убиство Жељка Булатовића (55) у понедељак у Новом Саду, и поуздане али незваничне приче о мотивима тог злочина, потврђују још једном да криминална освета и даље постоји на нашим просторима. Жељко Булатовић био је отац Александра Булатовића (31), који је у првостепеном поступку био осуђен у БиХ на 19 година затвора због убиства Мирослава Лазаревића у Источном Сарајеву 2016.

Убијени Лазаревић, наводно, био је члан осуђиване ауто-мафије. Незванично се сазнаје да је Александар Булатовић, неколико сати пре очевог убиства изнео завршне речи у поновљеном поступку у овом случају. Булатовић је негирао све наводе оптужнице рекавши да ничим није допринео Лазаревићевој смрти. Међутим, један од праваца истраге указује на то да клан, чији је члан био Лазаревић, није опростио његово убиство, те је због тога највероватније главом платио Булатовићев отац.

Коментаришући овај случај, криминолог Добривоје Радовановић каже за „Политику” да, судећи према особеностима које крвна освета има, убиство у Новом Саду нема ознаку праве крвне освете. Али, нека врста освете јесте, додаје криминолог.

Радовановић, који је раније учествовао у једном истраживању у вези са крвном осветом, истиче да се она некада заснивала на убијању сваке мушке главе у завађеним породицама. У нашем окружењу била је најизраженија у Албанији, на Косову и Метохији и у Црној Гори. Забележени су и случајеви крвне освете у Кампањи, Апулији, на Корзици, Сицилији, Сардинији. Чак се и неколико филмова снимило о тој теми.

„Постојао би редослед убистава строго одређен обичајима. Начин на који би индоктринирали младиће да се касније свете су доста драстични. На пример, окачили би крваву кошуљу покојника на зид у кући. То је подсећало да треба осветити тог члана фамилије”, објашњава криминолог.

У том смислу, злочин у Новом Саду није класична крвна освета, додаје он.

„Такав је случај и у рату кланова Луке Бојовића и Слободана Шарановића. Међутим, стара крвна освета очигледно је данас попримила нека нова обележја”, закључује Добривоје Радовановић.

Управо се нова обележја криминалне освете и виде у рату Бојовић–Шарановић. Између њихових блиских људи су се годинама низале освете и убијено је на десетине особа и са једне и са друге стране. А све је, верује се, у овом рату почело када је јулу 2009. нестао Слободан Радоњић. Медији су Радоњића доводили у везу са пословима трговине дроге. Он је наводно последњи пут виђен у друштву сарадника Луке Бојовића.

У потрагу за несталим момком одмах се укључио и породични пријатељ Бранислав Шарановић. Убрзо, у октобру те године, он је убијен на Дедињу. Касније је убијен и отац Слободана Радоњића – Данило.

Слободан Шарановић, брат убијеног Бранислава, заклео се да ће да освети брата. Неколико година касније, 2013. у Београду је убијен Лукин рођени брат Никола Бојовић.

Потом је 2017. и Слободан Шарановић ликвидиран испред куће у Будви. Међутим, ни тада није стављена тачка на овај рат.

Београдски адвокат Боривоје Боровић, који је бранио Луку Бојовића, каже за наш лист да ако се утврди да је неко починио убиство из освете то је на суду веома отежавајућа околност. Међутим, како истиче адвокат, не постоји таква квалификација – убиство из освете.

„Може да се третира, на пример, као убиство на подмукао и свиреп начин. Наручена убиства углавном се квалификују као тешка убиства за које је запрећена казна од 10 до 40 година затвора”, објашњава Боровић.

Адвокат истиче да ако је нека особа убила другу из освете, то значи да је унапред имала директан умишљај кога и како ће убити. Додаје да то искључује неурачунљивост, јер са директним умишљајем убица је имао свест и вољу да убије, а знао је и за последице тог кривичног дела.

Пандорину кутију крвне освете недавно је отворило и убиство Веселина Веска Вукотића. Он је отац Јована и Игора Вукотића, који су у медијима прозвани вођама „шкаљарског клана”. Неки сматрају да ће и убиство Веска Вукотића покренути нови низ бруталних ликвидација у Црној Гори, Србији и региону.

Црногорски медији су писали да према њиховим сазнањима иза овог убиства стоје чланови супарничког „кавачког клана”

који су сада појачали и лично обезбеђење, а на сигурно су склонили најуже чланове породице.

Након убиства најстаријег Вукотића, неки су и у речима читуља које су објавили Јован и Игор, видели јасну поруку да ће уследити освета због убиства њиховог оца.

Занимљиво је, како се спекулише, да је и убиство најстаријег Вукотића најављено, такође, у читуљи. Чланови супарничког „кавачког клана”, тада су се опраштали од припадника њихове групе Владимира Рогановића, који је убијен насред улице у Бечу. Рогановићев убица још није откривен, али се сумња да је њега убио управо „шкаљарски клан”.

Припадници оба супарничка клана познати су по одмаздама и принципу „око за око, зуб за зуб”.

Крвна освета је обичај да се конфликт између две фамилије или кланова, започет убиством члана једне фамилије, наставља међусобним убијањем једног по једног мушкарца. Термин који се користи значи да једна фамилија другој „дугује крв” и дуг се враћа само убиством мушкарца из друге фамилије. Помирење се у оваквим случајевима тешко постиже и дешава се после обично 30 година међусобног убијања када се већ скоро нико и не сећа како и када је сукоб почео.

Повод за крвну освету некада је обично био сукоб између два мушкарца око девојке, међе или било чега другог што се завршило убиством. У породици убице убиство би се оправдавало „чашћу”. Данас мафијашка убиства са печатом освете најчешће се везују за кланове који су рат започели због послова са дрогом.