Отворена изложба Марине Абрамовић у Београду: Дошла сам на своје тло

Хвала вам на раном буђењу, обратила се Марина Абрамовић јутрос многобројним новинарима који су испунили салу  Музеја савремене  уметности у Београду  у 6.23 минута када је почела заказана конференција за медије.

 „Није застрашујуће скочити доле. Можете скочити са облакодера aко  желите.  Опасност почиње када треба да дотакнете тло. Пре  44 године када сам напустила ову земљу скочила сам и летела  све време од тада. Данас осећам да почињем да дотичем тло. Топла добродошлица коју сте ми приредили је умањила оно што је могао бити катастрофалан пад”, реклa је Марина Абрамовић цитирајући део свог говора прочитаног у петак увече на ВИП отварању изложбе за политички естаблишмент.

Уметница која је планетарно познато име, чије су изложбе приређивали најпознатији светски музеји, а енциклопедије овековечиле оно што је урадила, после четири деценије  излаже у Београду. Интересовање за њену изложбу је огромно, акредитовано је око 200 новинара међу којима су и новинари из Јапана.

Јутрошњи сусрет са представницима седме силе протекао је у изузетно позитивној атмосфери, било је пуно смеха, спонтаних аплауза. Новинари, рекло би се, воле Марину.

„Тешко је било направити ову изложбу, јер музеј  је имао један монитор и један видео. Било је скупо и захтевно да се набави нова опрема, али она   остаје у музеју и млади уметници ће имати чиме да се служе даље”, рекла је уметница..

Новинаре из Хрватске занимао је њен период из студентских дана, када је била на постдипломским студијама код Крсте Хегедушића.

Било нас је само седморо код Хегедушића у класи. Али запамтићу две ствари којима нас је научио.

„Када  радиш десном руком ти правиш цртеже, и када  видиш да си постао виртуоз одмах промени на леву руку. Кад неке ствари радиш сувише добро, онда промени, иди на територију где то још не можеш. Такође сам научила од њега да је  животу уметника  најтеже добити добру идеју. Ако имаше две добре идеје онда си геније”, говорио нам је професор Хегедушић.

„Моја идеја је било моје тело. Моје тело је мој објекат и мој субјекат”, каже Марина Абрамовић.

На питање која је највећа бол коју памти у животу, Марина Абрамовић је цитирала Далај-ламу који је рекао да  једини начин да зауставиш бол јесте да научиш да заборавиш, да опростиш.

Ја сам направила своју биографију „Пролазим кроз зидове”  где ми је било јако тешко да говорим о свом детињству. Али када сам то написала ја сам се ослободила и заборавила на тај  болни део живота”.

У Београд је каже, дошла отвореног срца. Ужелела се српске хране, јела је пљескавице, недостају јој црнохуморни вицеви, одушевљена је ангажманом Музеја савремене уметности који  је због  њене изложбе изместио целу колекцију. Жао јој је каже, што изложбу није назвала Чистачица као што је назван документарни филм РТС „Разговор са чистачицом”.

„Чишћење је за мене чишћење прошлости, чишћење свести”.

На питање о томе како се носи са тим што је светска звезда, Марина цитира Вудија Алена који је рекао „Данас сам звезда, сутра црна рупа”.

– Да је мени успех дошао са 25 година била бих мртва. Тек са 50  сам почела да се навикавам на успех и на сазнање да он долази и пролази. Људи су направили звезду од мене. Уметник мора сујету да остави испред врата.  Такође, да сам са 25 година читала шта се о мени пише, ја из куће не бих изашла. А читам шта се ових дана пише о мени. Ево, на пример пишу:„Неки људи ће рећи да то није перформанс, да је то обично ке...ње”, прочитала је Марина цитат из једних дневних новина.

Највише смеха међу присутнима  изазвао је одговор на питање колеге из Подгорице  који се интересовао шта се догодило са Марининим планираним пројектом   од пре неколико година да се од напуштене фабрике „Обод” на Цетињу  направи њен институт. 

– Тадашњи министар културе ми је показао огромну фабрику где су се  некад правили фрижидери. Он ме питао да ту организујем  свој институт. Питала сам у којој хали би то било, а он је рекао „ево ти све”. Довела сам чувеног архитекту Рема Колхаса да осмислимо пројекат, али кад сам дошла речено ми је да је фабрика продата. Ваљда је новац намењен „Ободу” отишао на другу страну. Ја нисам ту да доводим спонзоре. Ја сам уметница, ја доносим идеје. Такође сам због тога купила и стан на Цетињу, али када сам дошла у тај стан, речено ми је да је то купио још неки човек, испричала је Марина.

За Црну Гору везују је наравно и лепе успомене, а једна од упечатљивих момената је посета селу Цуце одакле је њен отац. Тамо је остало неколико порушених кућа а из куће њеног оца, из камена расло је дрво дуда.

„То ме је опчинило, да из камена расте дрво. И схватила сам колико ми је отац био узор, колико ми је био важан”, рекла је  уметница.

Новинаре је занимало да ли је у свом пробоју на светску сцену имала тешкоћа што је из Србије и што је жена.
Напротив, рекла је Марина, то што сам одавде и што сам жена само ми је помогло.

Мотивацију и инспирацију за перформансе црпи из живота. Док сече лук, док се вози авионом. Узима идеје којих се плаши, а не оне које јој се допадају. „Ако ми се каже 'не', за мене је то почетак”.

Марина објашњава да перформанс не може да се глуми. Када дође публика све се мења. И млади перформери морају да науче да публици прилагођавају своју енергију. Од 143 пристигле апликације за учешће у њеним радиницама које ће овде одржати током три дана, уметница је одабрала 12.

Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничег и никог!

Уметница је споменула и Леди Гагу захваљујући којој  је стекла публику међу младим људима.  Леди Гага је дошла на Маринину изложбу „Уметник је присутан” у МОМА у Њујорку и пасле тога су похрлили млади људи јер Леди Гага има милионе пратилаца на друштвеним мрежама.

Марина Абрамовић била је искрена у одговору на питање шта је промашила у животу?

 „Нисам имала децу”, рекла је.  Нисам могла да имам нормалан породични живот. Ја сам  модерни номад. Сваких пет, шест дана сам у авиону. Моји  студенти су ми постали деца, казала је уметница.

На крају је приредила неочекивани перформанс када ју је једна новинарка замолила да јој очисти одећу четком коју је донела. Марина је пристала, а камере су имале посластицу.

Уз Марину Абрамовић, новинарима су се обратили и Слободан Накарада директор Музеја савремене уметности Дејан Сретеновић кустос изложбе као и др Јерко Денегри историчар уметности и писац првог текста о Марини Абрамовић, 70-их година, када се уметношћу перформанса у нашој тадашњој земљи готово нико није бавио.