Хрвати нам праве чоколадне бананице, ми њима бајадере

Иако се пословна клима у бившим југословенским републикама мења и знатно је повољнија за српски капитал него пре десетак година, хрватско тржиште и даље је најзатвореније за српске инвестиције. Упркос томе што је Србија велики број компанија, из области прехрамбене индустрије, продала хрватским привредницима. Код нас, на пример, послује 200 хрватских предузећа, док је с друге стране, тек десетак српских компанија на тржишту Хрватске („Дијамант”, „Фриком”, „Соко Штарк”, „Мивела”, кафа „Гранд”...) Укупна вредност досадашњих хрватских инвестиција у Србију износи око 750 милиона, док наше инвестиције у Хрватској износе нешто више од 40 милиона евра.

Суморну слику улагања српских компанија у Хрватској променила је одлука Петра Матијевића, власника Индустрије меса „Матијевић”, да 2014. купи две пољопривредне задруге са 1.500 хектара ораница за 15 милиона евра. Неколико година касније, на ово тржиште стигао је Миодраг Костић, и то тако што је пазарио хотелски ланац, комплекс „Кемпински” код Умага и „Скипер ризорт” у Истри.

Петар Матијевић каже за „Политику” да он нема проблем да послује у Хрватској, у којој има две фирме и фарму јунади, а планира и да шири пословање у области пољопривреде.

– Хрватска је у Европској унији и правила пословања су јасна. Увек пред изборе има отровних стрелица и с једне и с друге стране, али ми привредници смо на то навикли. Тамо пласирам берзанску робу као што су пшеница, месо, шећерна репа, а цена се одређује на светском нивоу, тако да се не зна да ли је Матијевићева или од неког другог – каже Матијевић.

И у „Делта холдингу” потврђују за „Политику” да се пословна клима у земљама региона умногоме променила у односу на период од пре десетак година, када су ова тржишта била потпуно затворена за инвестиције из Србије.

– Већ годинама наши покушаји да улажемо у Словенији и Хрватској заустављани су нетржишним и неекономским потезима. Данас смо радо виђен инвеститор у свим овим земљама и можемо рећи да смо на свим тржиштима дочекани отворено и раширених руку. Словенију наводимо као пример професионалног и пословног односа према страном инвеститору. Дозволу за изградњу хотела добили смо у рекордном року, а град Љубљана и републичке власти у потпуности су сарађивале на овом пројекту. У Хрватској разговарамо с градоначелником Миланом Бандићем, који такође улаже пуно напора да се „Делта” као инвеститор појави у граду који он води – наводе у „Делти” и додају да се у Републици Српској осећају као код куће. Слична ситуација је и у релацијама с државним и локалним властима у Црној Гори, Македонији и Бугарској.

– С овим искуством, и посматрајући инвестиције других српских компанија у Хрватској и посебно у Словенији, сматрамо да је пословна клима промењена и да су национална тржишта у региону отворенија него раније. Наравно, увек се може урадити више и ми се залажемо за потпуно отворено тржиште робе, људи и капитала – наводе у Делти.

Много је времена прошло од тренутка када је 2005. године Мирослав Мишковић безуспешно покушао да купи „Меркатор”, па до 2017. године, када је усред Љубљане отворен хотел „Интерконтинентал”, у који је уложено 50 милиона евра.

Пре петнаестак година све намере српских привредника да уђу на тржиште Словеније биле су праћене медијским написима о прљавом капиталу и тајним везама бизнисмена с некадашњим председником Слободаном Милошевићем. За открављење српско-словеначких пословних веза од највећег значаја било је улагање Слободана Радуна, власника породичне компаније „Нектар” из Бачке Паланке, који је 2011. године преузео „Фруктал”. Ипак, први корак на словеначко тржиште направио је Веселин Јевросимовић, председник компаније „Комтрејд ”, који је 2008. преузео компанију „Хермес софтлаб”. С временом се и променила атмосфера у тамошњој јавности, па је на словеначко тржиште ушао и Миодраг Костић, власник „МК групе”, и новац уложио у неколико различитих сектора: од хотелијерства, куповином „Кемпински паласа” у Порторожу и аеродрома у том граду преко банкарства, купивши Горењску банку преко српске АИК банке. Словеначке укупне инвестиције у Србији су ипак знатно више и достигле су око милијарду евра.

Ако се погледају тржишта БиХ и Црна Горе, може се закључити да улагање Србије у региону и није тако скромно, каже за „Политику” Бојан Станић, помоћник директора за стратешке анализе, аналитику и услуге Привредне коморе Србије.

– Приметно је да су најзначајнија улагања Србије у државе региона са значајном популацијом сународника. Велика већина инвестиција из Србије у БиХ односи се на ентитет Република Српска (улагање у телекомуникације, енергетику), док се инвестициона сарадња с Црном Гором, између осталог, базира и на традиционалној блискости две земље (до 2006. године у савезној држави). С друге стране, може се рећи да су инвестиције у други ентитет БиХ (Федерацију) „неоправдано” ниске – каже Станић.

Наш саговорник наглашава да су улагања српских компанија у Словенију и Хрватску ограничена тиме што су ове земље већ дуже време део заједничког тржишта Европске уније, који карактерише изражена конкуренција.

– Ипак, не треба скретати поглед с чињенице да и даље медијска јавност, најблаже речено, са сумњом гледа на инвестиције из региона (најновији пример куповине акција компаније „Краш”). Даље економско повезивање региона (уз могућност интеграције у појединим областима, као што су интегрисани гранични прелази, прихватање лабораторијских исправа и друге документације) требало би да надјача краткорочне политичке интересе, који често дестимулишу пословну сарадњу, односно проток производа и инвестиционог капитала у региону – закључује Станић.