Широм смо отворили врата за страни капитал

Некритичко и беспоговорно прихватање готово свих захтева Европске уније за либерализацију различитих аспеката кретања токова робе и капитала довело је до тога да је Србија данас земља с максимално отвореним вратима за прилив страних инвестиција (што се и додатно стимулише додељивањем подстицаја), док за разлику од тога нема реципрочних мера са стране бивших југословенских република, пре свега Словеније, Хрватске и Црне Горе, сматра Милорад Филиповић, професор Економског факултета у Београду.

– У многим случајевима препреке нису законске („јер ми поштујемо европске прописе као чланице ЕУ”), већ административне, бирократске и постављене на локалном нивоу (нпр. дозволе и сагласности – као на пример „ми смо вас прихватили као инвеститора, али морате с локалном самоуправом да решавате проблеме”). Реч је о перфидним покушајима онемогућавања пласирања српског капитала, јер се он осећа као недобродошла конкуренција. Поједине компаније које су ипак прескочиле те препреке и опструкције показале су да „није битно које је боје мачка, већ да хвата мишеве”, па су ипак успешно започеле послове у Словенији (хотели у власништву „МК групе” и слични) – наводи Филиповић.

Према његовим речима, посебан случај је Хрватска, коју и њени бизнисмени, као на пример Емил Тедески недавно, критикују да су сувише затворено друштво које се и данас понаша у многим аспектима као да су сукоби из прошлости још увек у току или су завршени јуче, а не пре скоро 25 година.

– Не чуди узбуна око „Краша”. Сетимо се само панике са „српским чоколадицама у новогодишњим пакетићима за хрватску децу” од пре неколико година. Нажалост, на челу подстицања такве атмосфере често су највиши државни представници, па не чуди да и обични грађани потпадају под такву климу. Међутим, како је Хрватска постала изразито емиграционо подручје од уласка у ЕУ, сасвим је сигурно да ће се појачати ангажовање радника из Србије и БиХ, те ће и приступ капиталу из ових земаља бити олакшан – каже Филиповић.

Наш саговорник сматра да ће се с временом сасвим сигурно смекшати позиције и мишљење о улагањима пословних људи из Србије, али је, по његовом мишљењу, кључно питање: због чега наши бизнисмени нису прво исцрпли могућности профитабилних улагања у Србији, па да након тога вишкове капитала којима располажу улажу у ширење на регионалном тржишту.

– Шта им то смета на домаћем терену, па морају своје империје да увећавају ван Србије? Да ли се ради само о атрактивности тржишта (ниједно тржиште бивших република није по снази веће од српског) или су у питању неке друге препреке на које наилазе код куће? Да ли су те препреке економске природе и зависе ли од економске политике која се води – пита професор Економског факултета.

Економиста Саша Ђоговић, сарадник Института за тржишна истраживања, каже да се сталне политичке тензије на релацији Загреб – Београд рефлектују и на бизнис. Према његовим речима, у Хрватској постоје одређене квазиадминистративне препреке, као оправдање за некога ко није пожељан.

– Тамо углавном пролазе мале српске инвестиције, али веће су на радару јавности. Видели смо ових дана да за улазак на хрватско тржиште постоје заобилазни путеви, као што је урадио Шарановић преко берзе. Хрватска, иначе, није расположена за долазак страних предузећа, не само српских – додаје Ђоговић.

С друге стране, каже он, не може се рећи да је словеначко тржиште затворено за улагања српских привредника. Црна Гора, Македонија и Босна, у којој послују „Телеком”, „Дунав осигурање”, Комерцијална банка, такође су отворени за инвестиције наших привредника.

Несразмеру између улагања словеначких и хрватских предузећа у Србију и наших тамо објашњава чињеницом да је у Словенији и Хрватској процес приватизације завршаван када је код нас почињао.

– Не видим ништа лоше у томе да неко дође овде ако плаћа порез и добро послује. То више не би требало да буде тема, да ли је Србин или Хрват. Дакле, ако неко повећава вредност компаније, ради у корист предузећа, запослених и читавог друштва, добро је дошао – каже Ђоговић.