Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ

Пламени круг српске културе

На далеке путеве су прво кренули они близу мора. Други талас исељавања је кренуо после Другог светског рата. Шездесетих година креће трећи талас: гастарбајтери. Ратови деведесетих су потерали скоро све, посебно регрутацијска годишта. У 21. веку креће талас генерацијски шаренији од претходних. У њему нису више претежно млади, већ и искусне васпитачице и медицинске сестре, камионџије и мајстори...
Мића Поповић, Одлазак Два, 1966

У читавом нашем крају света једно дистопијско привиђење прогони за будућност забринуте, а пре свих родитеље. У том привиђењу указују се празна села и градови, забрављене куће и зарасла дворишта. Ловци доносе вести да се вукови спуштају где их раније није било, јер је по обронцима планина све мање људи. Напуштени сеоски путеви и имања зарастају у осветничко дивље растиње. Сви стрепе да ће се и оно мало новорођене деце иселити.

Централна Србија није била земља исељеника, сем маленог печалбарског дела на југоистоку. Напротив, током читавог 19. века имала је стопе усељавања налик на оне у прекоокеанским земљама. У почетку су људи долазили и крчили колико су могли, као у Оклахоми. Из тројке најважнијих српских научника – Тесла, Пупин, Миланковић – онај потоњи је успешну бечку каријеру заменио за београдску. У томе је наравно било и родољубља, али је његова сеоба и показатељ сразмерно пристојног живота у престоници српске државе у успону.

Остали српски крајеви су били места исељавања. На далеке путеве су прво кренули они близу мора, што због близине лука, што због љутог крша. За њима су кренули и остали житељи Хабзбуршке монархије. Чак и Банаћани, као породица Џонија Вајсмилера, најбољег Тарзана. Цела источна и јужна Европа се покренула преко мора. Данас богатим Словенцима је претила могућност да Питсбург постане њихов највећи град. Ксенофобна политика САД је почетком двадесетих година успорила ову сеобу народа.

Други талас исељавања је кренуо после Другог светског рата. У српском случају десетине хиљада ратних заробљеника се није вратило кућама. Њима су се придружили остаци поражених војски на крају рата. Педесетих година је започела либерализација југословенског режима. У склопу те либерализације, омогућено је спајање емиграната са породицама. Од те деце која су отишла да живе са својим избеглим очевима, најчувенији су Чарлс Симић и Стив Тешић.

Шездесетих година креће трећи талас: гастарбајтери. Неколико година после подизања Берлинског зида, југословенски комунисти су постали једини комунисти на власти који су своје поданике подстицали да се крећу по свету. Гастарбајтери су били махом људи са села или градских периферија. Веровали су да ће кратко остати на „привременом раду”, док не зараде за трактор, ауто или кућу. Уосталом, на немачком њихово име значи „гостујући радник”. Зато је стотине хиљада деце остављено код бака и дека, на неко време, док се родитељи не врате. У домовини су на њих гледали са висине. Малограђански снобови су исмевали њихов укус за музику и куће. Заборављали су колико је алпска кућа са лавићима напредак у односу на кућу од блата коју је заменила. Осим тога, превелике куће су биле плод очајничке жеље да се створи дом за старост окружену свом децом која ће се вратити у завичај. Што се музике тиче, гастарбајтери су се осветили. Неофолк је финансијску моћ стекао у њиховим клубовима. Прво се вратио и освојио завичај, а потом је, после Кустурице и Бреговића, постао најприсутнији производ српске културе у свету.

Када су гастарбајтери кренули, Хрватском су кружиле жалопојке како ће се Хрватска раселити. У Србији та сеоба није тако драматично доживљена. Постоји циклус слика о Гвоздену Миће Поповића, набијен критиком тадашњег режима. Ипак, српску јавност ће више потрести четврти и пети талас исељавања осамдесетих и деведесетих година. Осамдесетих година је бескрајна криза потерала преко децу средњих и виших слојева. Ратови деведесетих су потерали скоро све, посебно регрутацијска годишта. Да и не помињемо потпуно расејање Срба Сарајева и Крајине у Хрватској. Испраћај аутобуса за Будимпешту са Славије ће постати део тужних сутона и свитања и оних који нису ни сањали да ће им потомство расти у далеким земљама. Млади емигранти су постали омиљена тема филмова и књига. Пре тога су два најпознатија дела о емигрантима били „Роман о Лондону” Црњанског и „Људи с четири прста” Булатовића. Крајем 20. века, многи уметници не само да су стварали о исељеницима, већ су и сами то постали.

У 21. веку креће и шести талас, генерацијски шаренији од претходних. У њему нису више претежно млади, већ и искусне васпитачице и медицинске сестре, камионџије и мајстори. Тешко је рећи шта га све покреће. То није само оскудица. Није вероватно да млади Хрвати из опустеле Славоније живе боље радећи по пабовима Даблина.

Лако је кукати над тужном судбином земаља које се празне. Пођимо обрнутим путем. Скоро да знамо шта би било од Тесле да је остао у свом завичају. Завршио би у јами, као већина његових земљака и рођака. Пупин би можда био омиљени професор физике и спорта у панчевачкој гимназији. Можда није згорег погледати туђа искуства. Јевреји су народ од чије су историје неодвојиве речи егзодус и дијаспора. Терани прогонима и жељом за бољим животом, напуштали су своје прашњаве штетлове по царској Русији и насељавали Америку. И тамо су дуго били кројачи и пиљари. Дуго их је дискриминисала протестантска већина (читајте Филипа Рота). Онда их је жудња за образовањем учинила сразмерно најуспешнијом заједницом у САД, док се нису појавили „људи из чамаца”, избеглице из Вијетнама, који су још више учили и радили. Истовремено, њихов велики успех изазивао је мржњу и завист. Други изразито расејани народ су Ирци. Они су сачували везу са домовином. Амерички Ирци су створили модерни ирски национализам у 19. веку, а 100 година касније су управо повратници из Америке преобразили некада најсиромашнији европски део Британског царства, Ирску, у келтског тигра, једну од најбогатијих држава Европе.

Каква је веза српских исељеника и Србије? Сразмерно малобројни трговци Одесе и Трста су дали огромну подршку стварању модерне српске културе. Амерички Срби су у хиљадама напуштали удобне животе да се боре за Србију у Великом рату. Занимљиво је да су међу њима сразмерно најбројнији били Грбљани и Паштровићи. Данашњи гастарбајтери шаљу огромна средства у отаџбину. Друго је питање колико преносе бечки и париски начин живота у своја родна села и градове. За разлику од Јевреја и Ираца, или тршћанских Срба који су подигли једну од највећих српских цркава свих времена, Светог Спиридона, данашњи исељеници тешко успевају да сачувају српски идентитет кроз више поколења. Зато је потпуни мит прича о Чикагу као великом српском граду. Тамо има доста људи који су српског порекла, али је људи који активно исказују припадност српској заједници знатно мање. Огромна српска заједница у Бечу није утицајна и видљива у аустријском друштву колико би, сразмерно бројности, требало да буде. За малог Данијела и Габријелу, српство је у неким приликама литургија у цркви, понекад играње кола, а још чешће теревенка у националном ресторану. За то велику одговорност сноси држава-матица. Шта Србија чини да би Срби у расејању били поносни на свој идентитет? Новак Ђоковић и још понеки спортиста и уметник врше огроман посао. Али, осим њих, и ћевапчића и фолк музике, сучим млада Габријела Живковић да изађе пред своје надмене бечке другаре? То наравно није њен задатак. Ни образованија велика заједница Срба у Торонту не успева увек да убеди своју децу у ваљаност познавања српске културе, историје и језика. Држава би требало да систематски негује вредности српске културе у земљи и у иностранству. Али те вредности мора да буду прихватљиве и занимљиве поколењу 21. века. Само тако ћемо оцртати зачарани круг у коме ће се пламен српске културе сачувати од гашења. Ако убедимо младе нараштаје да бар понекад духовно бораве у том културном кругу, физичка удаљеност од отаџбине неће нарушити њихов идентитет. Не замерите што скоро понављам став са краја мог претходног текста. Као што је Катон вазда захтевао да се Картагина уништи, ја једнако богорадим да се изгради српски културни идентитет прилагођен 21. веку.

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Decak
Lepo napisan clanak. Nase iseljavanje kroz istoriju. Gledajuci unazad, nismo imali cesto vlast sposobnu da narodu omoguci pristojan i dostojanstven zivot. Izgleda da je nemamo ni danas.
сивошевић
одличан чланак професоре... оно о неофолку и алпским кућицама још боље... не слажем се са закључком ...Црква а не држава ће изградити културни образац у расејању. погледати под Јевреје и Ирце...
jarmila vesovic
Simo Matavulj je opisao u svojim pricama ,pripovetkama o teskom zivotu pored mora , i o prvim odlascima u Ameriku , prinudno raseljavanje sa Balkana . Znaci vec 1870 godine bilo je onih koji su kretali brodovima prema Americi . Simo Matavulj je pisac koga treba pominjati ne samo kao" skolskog "pisca . Crnogorski knjizevnik Niko Lopicic je dramaticno iseljavanje za Ameriku opisao u mnogim pripovetkama Nasilno udavanje za nepoznate sa fotografije .Zena je sama radi u polju, umuka ,samoca
Dr Slobodan Devic
Ekstremno interesantan i vazan tekst. Ali, avaj, u kombinaciji drzave (koja to nije) i naseg mentaliteta (koji bolje da nije) na kraju ostaje jedan mucan vakuum koji je autor teksta tako lepo opisao. Zivot u rasejanju nije lak - pare ne padaju sa neba, i niko ne placa da kod kuce jedes gibanicu i u nekom memljivom podrumu igras uzicko kolo. Tacno je da i drzava (ako to uopste postoji) i emigracija (ako jos ima i volje i snage) moraju zajednickim snagama da rade na ocuvanju srpskog identiteta. Ima mnogo nacina - ali, pored volje, neko mora da zasuce rukave. I ne treba mi da izmisljamo mokru vodu; treba pitati Jevreje za savet(e), pa ako treba, za iste i platiti - nema nista dzabe ...
Vladimir
Veoma ambiciozan zadatak, u isto vreme izuzetno važan. Komplimenti za tekst! Pozdrav iz Trsta!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.