Игра је улепшала мој живот

Песнику покрета и оснивачу Њујорк Сити балета, Жоржу Баланшину, посвећена је овогодишња уметничка сезона познате америчке компаније, коју ћемо и ми видети ускоро, први пут у Србији. Данијел Улбрихт, звезда Њујорк Сити балета, радо се одазвао позиву да говори за „Политику”, поводом гостовања своје чувене трупе, премијерно у Новом Саду и Београду 13. и 14. марта наредне године, које ће најавити почетак 17. Београдског фестивала игре. Шеснаест играча ће, поред нашег саговорника, предводити још један сјајан уметник – Стерлинг Хилтин, а они ће извести, уз три музичара, кореографије Џерома Робинса „У ноћи” на музику Шопена, Жоржа Баланшина „Дијаманти” по композицијама Чајковског и „Who Cares” по Гершвину, потом кореографију „После кише” Кристофера Вилдона, уз музику Арва Парта. На програму је и остварење Јохана Коборга с делом „Ђаволци” по композицијама Вијењавског.

Ова највећа америчка балетска компанија, основана 1948. године, данас броји 90 играча, са седиштем у Линколн центру у Њујорку. На репертоару има око 150 остварења, највише Баланшинових и Робинсових.

– Слушао сам много о вашем Београдском фестивалу игре и сви ми у трупи смо веома узбуђени и једва чекамо да доживимо ту манифестацију и град из прве руке, када будемо допутовали у Србију. Наш програм је осмишљен тако да прикаже нека од ремек-дела која су Баланшин, Робинс, Вилдон и Коборг креирали. Свака кореографија нуди висок ниво игре и сваки играч оживљава је својом техником и уметничким додиром. У идеалној ситуацији, када компанија осмисли програм ми о њему размишљамо као о менију уметничке игре. Желимо да будемо сигурни да имамо праву представу за сваког члана публике. Забавно је када све нас сваки комад повезује од почетка до краја, креирајући незаборавно вече. Тако имамо романсу у Робинсовом делу „У ноћи”, хумор и виртуозност у „Ђаволцима” Коборга, елеганцију у Баланшиновим „Дијамантима”, једноставност у Вилдоновом делу „После кише” и свеамеричку вреву у „Who cares” Баланшина! Програм је направљен тако да има за сваког понешто – каже Данијел Улбрехт.

Колико често Њујорк Сити балет одлази на гостовања и какав утисак она остављају на вас?

Одрастајући у малом граду на Флориди, нисам био у могућности да видим много великих играча или дивних ремек-дела. Не могу сви стићи у Њујорк да погледају овакву врсту програма. С првацима и солистима трупе последњих десетак година посетили смо више од 20 држава у САД и око десет земаља широм света.

Турнеје нам пружају могућност да будемо амбасадори уметности. Можемо на тај начин да поделимо наша велика дела са другима, али оно што је најважније, можемо да се повежемо са публиком и да је едукујемо. Посетиоци нас уче нечему и подсећају нас колико смо благословени што можемо да играмо сваки дан.

Ви сте првак Њујорк Сити балета од 2007. Колико су се ваш живот и каријера променили од тада и која представа вам је омиљена?

Невероватно је посматрати сопствену каријеру дугу готово две деценије у овој познатој компанији. Научио сам много тамо. То је као вредна књига, сачињена од врхунских балетских страница. Као одрасла особа, сада тамо гледам на ствари из ширег угла. Као играч, усредсређен сам само на свој занат, али како настављам да стварам то значи да морам да сагледавам и другу перспективу. Искуство је највероватније најбитнија вештина која се може добити. Омогућава нам да се адаптирамо, прилагодимо и гледамо на сваку ситуацију смирено. То искуство такође омогућава да наставите да се развијате у улогама, да будете доследни и да растете. То ми заузврат омогућава да пренесем своју радост другима због тога што радим сваки дан. Кад је реч о избору омиљене представе, то је врло тешко питање. Мислим да ми је играње улога у балетима „Fancy free” Робинса, „Тарантела” Баланшина и „Блудни син” Ђагиљева међу омиљенима. Траже од вас да будете добро технички потковани, али и врло активни као уметник. Те роле доносе огромно задовољство.

На позицији сте уметничког директора Менхетн балета, који ради с младима и креативног директора програма „Породичних субота” Њујорк Сити балета. Каква су искуства?

Важно је и охрабрујуће видети младе таленте који се развијају и следе своје снове. Исто важи и за проналажење нове публике. Потребно је стално инвестирати у нове посетиоце. То значи размишљати изван оквира свог уметничког заната, који тако чините доступнијим. Нико се није родио као љубитељ игре. Мислим да ме ови пројекти повезани са младима и публиком надахњују, а често подсећам колеге да је њихов посао да служе другима и да узврате друштву. Захвалан сам што је игра улепшала и унапредила мој живот и тај осећај желим да поделим са што више људи.