Шта би се догодило када би радници престали да раде

Суботица – Вељко Мићуновић поново режира у Суботици и поново се бави актуелном социјалном темом. Након што је пре две сезоне у Драми на мађарском режирао изузетно запажену представу „Кичма” o моралним дилемама запосленика у реду за отказ, сада у Драми на српском језику потписује режију „Радничке хронике”.

„Трудим се да комади које радим буду комади који ме и интимно снажно инспиришу, који су ангажовани, друштвено освешћени, а што овај комад свакако јесте”, каже у разговору за „Политику” редитељ Вељко Мићуновић.

Текст је написао Петар Михајловић, драматизацију Слободан Обрадовић, а иако је дело написано 2010. године, Мићуновић каже да је сада занимљив тренутак за овај комад јаке социјалне теме.

„Све је смештено у фабрику и међу раднике који таворе, али занимљиво је да комад досеже много шире и залази у све поре друштва. Третирајући једног малог човека доноси нам перцепцију веома широке слике која се тиче свих нас. Комад има и комичне елементе, рекао бих да је то трагигротеска, јер смо дошли у ситуацију да раднике више нико не види на улици, они су ту, али као да су провидни. У представи постоји 10 различитих сцена које се баве радницима и њиховим положајем, али мислим да је поента у свему да је након свих револуција, транзиција и изневерених очекивања остао само апсурд и у том апсурду упливавамо у нешто што је атрактиван жанр за позориште”, каже редитељ.

У представи глумци радници немају имена већ бројеве, глуме и друге ликове, и каже редитељ да му је изузетно важно било да задржи фокус на ономе што се обично назива малим човеком.

„У представи покушавам да сецирам друштво, ту није реч само о радницима и радничким проблемима, већ задиремо у све сфере и ми смо радници као што је то свако на свој начин. Фабрика је метафора која се провлачи кроз представу као нешто што је физичко, а заправо је много више од тога.

За редитеља Вељка Мићуновића тврдња да су теме о правима радника све присутније је обична фраза. Напротив, примећује један другачији процес.

„Имамо ситуацију да људи неће да раде за бедну, малу плату и долазите до новог времена које је занимљиво и позоришно и на сваки други начин, а то је да имате упражњена радна места јер људи не пристају на нешто што је поражавајуће и понижавајуће, бирају малтене да остану код куће, с породицом, макар преживљавали на хлебу и води. Ту је и та реченица која је мени увек била инспиративна: Шта би било када би радници престали да раде, када би радници почели да славе свој живот, какав год био?”, каже Вељко Мићуновић.

У представи вођа штрајкача је Радник број један, тумачи Срђан Секулић. Каже како му је тема блиска јер је и сам дете из радничке породице чији родитељи се, као родитељи већине нас, цео живот боре за бољи живот.

„Ово јесте представа о борби радника за своја права која добија универзално значење о обесправљеном човеку. Ово је важна тема и тиче се свих нас који смо пијуни у рукама најбогатијих. У нашој представи то је вечна борба без краја и мислим да док је света трајаће борба обичног човека за достојанственији живот”, каже Срђан Секулић.

Представа „Радничка хроника” премијеру је имала 16. октобра, у њој глуме Срђан Секулић, Бојана Милановић, Јелена Михајловић, Милан Вејновић, Димитрије Динић, Игор Грекса, Марко Васиљевић и Димитрије Аранђеловић. Ово је и прва премијера Драме на српском језику у јесењој сезони.